01.06.2022.

„Исто ми се срце обрадова

Ка’ да Душан велики устаде,

Ка’ да позва Србе на освету“ 

Још од братског загрљаја Славомира Мирића, прије два дана испред цркве у Липљану, на опроштају до идућег виђења, одзвањају ми стихови највећег косовољупца наше новије историје. У том загрљају сам познао и неки тајанствени позив на освету, који није ни речен ни помишљен, али у дубини и те како жељен. Па да се исто тако тајно, у моментима највећег безнађа, пронађе искра слободе.

Али тај позив на освету није позив на узвраћање несрећом и злом, него на умножење добра и очување славе и сјаја својих коријена, позив на рађање, на трајање.

Наиме, посљедњи викенд провео сам на Косову и Метохији са хуманитарном организацијом „Српска солидарност“. У четрдесет осам сати спаковали смо обилазак скоро петнаест манастира и цркава. Мој четврти, не најдужи, али најкомплетнији долазак у јужну Српску покрајину. Кренули смо од Соколице, преко Газиместана, Грачанице, Липљана до Призрена и на крају ноћење у Великој Хочи. За памћење остаје фудбал са дјецом, вино уз мезе, поглед на Паштрик и залазак сунца у најживљој енклави у Метохији… Конак код гостољубивих домаћина…

Рано буђење, празник је Светог мученика Теодора Вршачког и Светог Вукашина, литургија у Патријаршији, па даље у Пећи до Митрополије, која се налази у језгру некад већински српскога града. Дечани, увијек Високи, у подножју наше највише планине. Све по плану пута, до момента кад водич говори да ћемо посјетити и Будисавце, за које већина нас први пут чује тог момента. Неких 45 минута вожње од Дечана. Аутобус кроз села општина Исток и Клина долази до бодљикаве жице, полицијског пулта и капије иза које нас чекају игуманија и сестра Јулита, једине двије монахиње у овом метоху манастира Пећке патријаршије, из 14. вијека. (За опширније кликните на наслов)

Кад сам на почетку рекао најкомплетније путовање, мислио сам на садржајност мапе обиласка и на допуну која је била непланирана. Дочекале су нас као рођену дјецу, изнијеле пред нас све што су имале да понуде. Ратлук, слатка пита и пиће за свакога. И док сам био у Будисавцима, размишљао сам колико још таквих мјеста има на Косову и Метохији, колико наших људи који не одступају борећи се за опстанак а да ми не знамо ни да постоје, а не да их помогнемо и посјетимо!!! Нигдје „јужно од Ибра“ нисам видио путоказ за било који манастир, али ко год има воље, неће му бити тешко да пронађе и посјети неку од светиња које још увијек трају и ПОСТОЈЕ! Постоје, као што постоје и живе животом вјечним Свети Харитон и Стефан. Ено их са царем Лазарем на фресци у манастирској цркви.

Одатле још 40 минута до Србице и Светог Јоаникија Девичког, до манастира који је као и већина на КиМ претрпио страдања неколико пута. Девич, до којег је било скоро немогуће доћи у ратним годинама 98-99.

Причао ми је мој покојни отац Славко да су на Митрополита и њега терористи пуцали баш из тих мрачних шума у околини манастира.

У Јужну Митровицу стижемо свјесни да још нисмо међу својим становништвом. Испред Храма Светог Саве чека нас отац Ненад, који живи у јужном дијелу града, упркос томе што су сви његови сународници још 2004. избјегли у сјеверни дио града, или даље по унутрашњости Србије. Стоји као чувар саборног храма, који је 2004. спаљен до темеља, а који данас празан од фресака и иконостаса, гледа пут неба љепши него икад, пркосније се смијеши из оног камења од којег је грађен 1895. године. Отац Ненад и његова супруга имају пет синова. У њиховом окружењу нема Срба, он не смије у мантији да напусти храмовно двориште. Ко зна шта је све преживио, о чему не прича, али је зато с радошћу казивао о благослову који има кад може да буде свештеник у таквим условима!

На крају смо у Лепосавићу свратили у Храм Светог Василија Острошког, новије градње али велике љепоте.

Преко Јариња, стижемо у Београд негдје послије поноћи.

И даље под утисцима које човјек донесе са Космета сваки пут, најсрећнији сам што сам обишао и неколико мјеста која се у групним турама рјеђе обилазе. Толико радости на лицима људи у Липљану, Будисавцима… који су нам и захвалили што их не заборављамо! Они нама захвалили! Они, због којих ми стојимо и постојимо!

Надања наша јесу закопана на Косову, сви јесмо на њем срећу изгубили. Јесте Његош рекао једном Војвођанину у Италији, кад му се овај правдао да осам година није био код куће: „Немамо куће. Изгорела је на Косову.” Али је Његош вјеровао да ће закопано изнићи, да ће мишца ускрснути, па како да не вјерује и отац Ненад онда да ће храм у Митровици опет бити обновљен! Како да мати Харитина не вјерује да ће у Патријаршији на литургији бити опет стотине Пећанаца?! Да отац Михаило не вјерује да ће се дићи зидине у Арханђелима?! Да сви ми не вјерујемо да ће развалине Душановог царства у неким будућим временима, бити подигнуте из пепела у којем леже седамсто година?! Да не дочекамо – можда. Али вјеровати морамо!

Михаило Живковић