30.10.2021.

Нико у нашем роду од времена Св. Саве није имао тако снажну и моћну ријеч као што је имао Св. Петар Цетињски. Његова ријеч је била чиста, зато је била и чудотворна и моћна. Он није говорио своје ријечи, него је говорио оно што му је Бог дао, што му је Бог открио. Па као што је Божија ријеч моћна, и чудотворна, и спасоносна, (Ријеч Божија кроз коју је све постало све што је постало, на којој почива свеукупна Божија творевина, Ријеч Божија из које је све настало из ничега) тако је и моћна ријеч светих Божијих људи, а такав је био и Св. Петар Цетињски

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије ― слово изговорено 30. октобра 2005. године у храму Светог Петра Цетињског у Спужу:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

„Ја сам пастир добри, пастир добри душу своју полаже за овце своје“, ријечи су Господа нашега и Спаситеља које се најприје односе на Њега самога, Пастира, Спаситеља и Просветитеља, Животодавца и Преобразитеља наших душа. Он је Онај Који је жртвовао живот свој за овце своје, за ближње своје, за народ свој. Толико је Бог заволио овај свијет, каже се у Светом Јеванђељу, „да је и Сина Свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега, не погине него да има живот вјечни.“ (За опширније клкните на наслов) 

Долазак Христов у овај свијет је израз неизрециве Божанске љубави према њему. Одувијек је то тако било, да је мјера жртве, мјера жртвовања за Бога и за ближњега била мјера љубави. Што је дубља љубав то је већа спремност да се неко жртвује за ближњега свога, да се жртвује за светињу. Што је мања љубав то је мања спремност за жртву, то је већа саможивост, самољубље, себељубље, затвореност у себе. Онај који само себе воли је слијепац који не открива онај најдубљи смисао свога живота. Христос је жртвовао себе на Крсту ради нас и нашега спасења, и на Крсту и преко Крста показао и открио своју безграничну љубав. Љубав Божија долази у овај свијет преко Крста Христовога, преко распећа Његовога. Нема веће љубави од оне да неко живот своје положи за ближње своје. Он је живот свој положио за народ свој, за човјечанство, за творевину својуи и постао је и остао вјечна мјера приношења – жртвовања за друге. Нико не може превазићи Његову мјеру, нико не може принијети савршенију жртву за друге од Њега, Који се распео за нас, и Који је жртвовао живот свој за ближње своје. Зато се и назива добрим пастиром, чуваром душа.

Шта ради пастир, шта ради чобанин? На првом мјесту чобанин, и сама ријеч каже, чува стадо своје. Чобанин не само што чува своје стадо, него га изводи на добру пашу, напаса своје стадо на ливадама и на мјестима гдје има у изобиљу траве и хране за његове овце. И изводећи их на изобилну пашу, он им у исто вријеме омогућава да расту, да доносе плод и да дају благодатнога дара људима, да дају храну за људе. Тако и онај који је чувар народа Божијега, чувајући људе, чува их од свакога непријатеља, јер као што постоји вук који напада стадо пастирово, тако постоје и духовни вукови који покушавају да украду и да поједу и прождеру оне које духовни пастир чува. И као што чобанин изводи своје стадо на пашу и напаса га, тако и истински прави пастир даје истинску и праву духовну храну онима које му је Бог повјерио. Такав је Христос, такви су сви његови ученици и Његови насљедници – Свети Апостоли.

Свети отац наш Петар – пастир добри и миомирна жртва Христу Богу

Такав је био и Свети отац наш Петар Цетињски Чудотворац, коме је овај свети храм посвећен и кога ми данас прослављамо. Он је заиста био пастир добри који је душу своју полагао за ближње своје. Сав свој живот, од својих малих ногу – од своје дванаесте године, када је отишао у Цетињски манастир, он је принио Богу на дар, постао је миомирна жртва Христу Богу. Као свијећа од чистога воска, он је горио пред лицем Христовим у Цетињском манастиру. И претворио се у плам љубави према Богу, према Христу и према народу који му је Бог био повјерио.

Чувар је био праве и истинске вјере. И онда као и данас било је оних који су покушавали да праву вјеру, како је назива владика Раде „кукавну сироту“, згазе и оскрнаве, да је прогнају, да лише народ Божији те праве истинске духовне хране која јесте права Христова вјера, православна вјера. Свети Петар Цетињски је био чувар те свете Божије вјере. Чувао је душу свога народа, а најбоље је чувао управо тиме што је чувао праву истинску вјеру, православну вјеру, и православни живот по тој вјери у своме народу. Проводио је живот свој у посту и молитви, и учио свој народ страху Божијем и мудрости Божијој. Хранио га је науком Божијом и васпитањем за вјечно и непролазно достојанство. И све што је имао дао је своме народу, и оно што је добијао од Русије, и оно што је сам имао… И самога себе је жртвовао и приносио, ходећи од младости, па све до дубоке старости, кроз народ, обилазећи села и мјеста и сваки дом обилазећи и посјећујући, и своју љубав свакоме дарујући.

Нема мјеста, нарочито у старој Црној Гори, па и шире од ње, гдје није остало предање како је ту дошао Св. Петар Цетињски и оставио свој благослов. Ево, и до данас овдје, међу нама, стоји камење на којем је сједио Св. Петар, које се памти и чува као светиња. Али од Светог Петра нијесу остали само благослови онима који су ходили путем Господњим. Често се од њега чула и опора и тешка ријеч, света ријеч којом је опомињао оне који би скретали са правога пута Божијега. Остало је много проклетстава Св. Петра Цетињскога и та проклетства су запамћена у многим породицама.

Уствари, због тежине и моћи његових ријечи, запамћено је много онога што је рекао Св. Петар Цетињски. Нико у нашем роду од времена Св. Саве није имао тако снажну и моћну ријеч као што је имао Св. Петар Цетињски. Његова ријеч је била чиста, зато је била и чудотворна и моћна. Он није говорио своје ријечи, него је говорио оно што му је Бог дао, што му је Бог открио. Па као што је Божија ријеч моћна и чудотворна и спасоносна (Ријеч Божија кроз коју је постало све што је постало, на којој почива свеукупна Божија творевина, Ријеч Божија из које је све настало из ничега), тако је и моћна ријеч светих Божијих људи, а такав је био и Св. Петар Цетињски. Зато му је ријеч била као мач, оштра, и до данас одјекује кроз многе примјере у свијести овога народа.

Ево, један примјер да наведемо: На Ивановим коритима сједи Св. Петар са својим ђаком, са својим ђаконом. Пита га ђак: „Зашто Свети плачеш?“ А он ћути, па ће рећи: „Плачем над Црном Гором у ХХ вијеку!“ Остало је у народу то предање. Сад знамо какав је био ХХ вијек у Црној Гори, какво је било крвопролиће, ратови, а онда и братоубилаштво много теже и много опасније од онога братоубилаштва које се догађало у вријеме Св. Петра. Јер за вријеме Св. Петра су се свађале комшије, братственици, и било је крвне освете, а Св. Петар је мирио Божијим миром све оне који су се завађали, који су се свађали, који су се међусобно убијали. А ХХ вијек је још дубље продубио то братоубилаштво, оставивши иза себе дубоке ране које ко зна да ли ће се икада зацијелити у души овога народа. А хоће ако Бог да, али требаће много времена, требаће много вјере, требаће много мира Божијег, много покајања, и узајамног братског мирења да би се те дубоке ране замириле. Требаће нам људи какав је био Св. Петар који ће мирити, који ће братимити, који ће браћу враћати једне другима, и који ће их учити да нема ничега на земљи ни на небу драгоцјенијег од Бога и од брата, и ко Бога презре као Небеског Оца, тај презре и брата свога и сабрата човјека. Ко презре брата свога, Бога презре, јер је речено ко види брата свога, види Бога свога у лицу свакога човјека, без обзира коме народу припадао, којим језиком говорио, коме покољењу припадао. Сваки човјек је брат наш, јер је крв свих људи из крви једнога човјека. Јер под једним благословом почива свеукупни род људски, Божијим благословом, једно сјеме је оно сјеме које је Бог посијао својом руком, из кога се рађају земаљски народи и земаљска племена. Према томе ко брата презре, Бога презре Који је посијао то сјеме, презре Бога Који је обдарио човјека Својом сликом и приликом, обликовао га од праха земаљскога, задахнуо га дахом живота, Духом Својим једним и јединственим и обдарио га Својим ликом и Својом сликом. Тако да онај који пљује на човјека који је слика Божија, он пљује на Онога Који је насликао ту слику, живога Бога.

Најопакије сјеме – сјеме лажне вјере

То је знао Св. Петар као добри пастир, и зато је васпитавао свој народ у љубави према Богу и у љубави према ближњима. Зато је био и остао миротворац који је мирио, који је братимио, који је ходио међу народ и доносио му Божији благослов. То што је радио док је по земљи ходио, то ради и данас у овом нашем времену којем треба миротвораца какав је био Св. Петар. Његов призив на мир, на братску слогу, на љубав, на праштање, је призив који никада не пролази, који никада не застаријева. Па и нама је то данас призив, нашем покољењу у којем многи свој живот постављају на темеље онога сјемена које није посијао Бог у људско срце, него на темеље онога сјемена коју демонска сила сије у људско срце, а то сјеме јесте сјеме невјерја, маловјерја, лажне вјере, пасје вјере, то је сјеме које демонска сила сије. А из тога сјемена се рађају злоба, завист, адско наследије, мржња – мржња према Богу, мржња према ближњима. Не види човјек у лицу другог човјека брата својега. Стварају се диобе међу људима, међу браћом и то је опако сјеме које је, нажалост, увијек ницало код нас. А ево га и данас, поново то опако сјеме диоба међу браћом.

Често они који воде народ, они га заводе, и сами нијесу свјесни да стварајући диобе, обнављајући старе ране и стварајући нове диобе, ништа не раде него скрнаве људско заједништво, скрнаве браћу и односе међу њима, уводећи ново зло, ново крвопролиће и нову несрећу. Нарочито то бива када се посије зло сјеме лажне вјере, зло сјеме лажне цркве, оне цркве која није Божија Црква, него је нека секта као што се и код нас појавила таква секта која стоји на идеолошким основама које немају везе са Богом, са Црквом, са историјом Цркве и са њеним предањем. Сију отровно сјеме, а најопакије сјеме које раздваја људе јесте сјеме на основама вјере. Ту када се људи подијеле, онда све иде наопако, све иде у пропаст. То помрачује на најдубљи могући начин људску свијест и људску савјест.

Нажалост и код нас је никло и то сјеме опако посијано. И дојучерашњи гонитељи Бога, безбожници, сада су они главни заговорници такве једне лажне цркве. Они који су до јуче убијали Бога у људским душама, намјесто да се врате Богу и да се покају, они сада иду још дубље и још даље, подмећу рог намјесто свијеће, подмећу лажнога владику намјесто правог владике, лажнога свештеника намјесто правог свештеника, лажну посунавраћену намјесто праве тврде Божије вјере. И наравно, из тог и таквог сјемена шта се рађа? Рађа се мржња, рађају се диобе међу браћом, међу онима које је иста мајка родила, рађају се плодови који нијесу плодови по Богу и по светињи, који нијесу плодови какве је желио и какве је рађао Св. Петар Цетињски, рађа се оно што је опасно и што је отровно и што скрнави и светињу имена Божијега у нама и светињу Цркве Божије, и светињу братољубља, која је изнад сваке друге светиње.

За живота сматран Светитељем, због високих етичких норми које је поставио, јаког ауторитета и ријечи која се слушала и памтила, Свети Петар Цетињски је скромно изјавио: „У мене осим пера и језика нема никакве друге силе да доведем непослушне на послушност.“ Без мирнога дана, цијелога живота је мирио људе, и све што је градио, градио је на темељима праве истинске вјере. Никада се он није одвојио од других Православних Цркава у свијету. И када је рукополаган за епископа, он је рукоположен од Мојсија Путника, митрополита карловачког 1784. године у Сремским Карловцима. Јер онда када је била укинута Пећка Патријаршија и када су епископи Цркве Српске прешли већим дијелом у Војводину, он је тамо отишао као и његови претходници да прими благослов Пећког патријараха и Пећке Патријаршије. Увијек је чувао јединство вјере и јединство Цркве Божије, апостолско прејемство које је светиња над светињама, и на тим темељима, на темељима те светиње саградио све што је саградио. Отуда су никли храмови у част његову и у славу Божију. Отуда је саграђен и овај храм у његову част и у његову славу, да би се ми сабирали у њему и да би се ту учили правој истинској вјери и животу по вјери.

Нека би Бог и нама подарио оне мудрости коју је Св. Петар носио и коју је свједочио да оно свето сјеме, које је он сијао својом апостолском руком, донесе правога плода у нашим срцима, да се искорењује из наших срдаца оно демонско сјеме, сјеме лажне вјере, сјеме мржње према Богу, према ближњима. А сјеме љубави Божије која нам се открила у личности Христа Бога нашега да оно проклија, да оно донесе стострукога плода, сјеме јединства Цркве Божије коју треба чувати као зеницу ока.

Свети Петре, чудотворче Цетињски, молитвама твојим утврди у нама вјеру праву, утврди у нама богољубље и братољубље, врати мир нашим срцима, мир међу браћом, љубав братску и братску слогу у све дане нашега живота и у вјекове вјекова! Амин!

Преузето из часописа „Светигора”, бр. 203, Лучиндан 2010.

(Митрополија црногорско-приморска)