На празник Светог апостола Андреја Првозваног, у недјељу 13. децембра 2020. године, упокојио се у Господу у 93. години живота вјерни раб Божији,Томислав Сврдлан, кога смо од милоште сви звали Чика Томо.

 

Чика Томо је свјетлост овога свијета угледао такође на велики празник, на Велику Госпојину далеке 1928. године у Подгорици. Породица Сврдлан потиче из Требиња, гдје је и рођен његов отац, који се касније преселио у Дубровник, гдје се оженио и ступио у државну службу.Убрзо је,по потреби службе,прешао у Подгорицу гдје је обављао дужност командира жандармеријске чете.

 

Када је имао свега шест година,Чика Томо је остао без мајке, која се млада упокојила у јесен 1934. године.Тако се Чика Томо од најранијег дјетињства суочио са тешким животним проблемима који ће га научити трпљењу и ношењу сопственог Крста, под којим се спасавамо за вјечност.

 

Убрзо је услиједио Други свјетски рат са свим својим страхотама и великим страдањем нашег народа, који су се Чика Тому дубоко урезали у памћење. То страдање није заобишло ни његову породицу. Остао је без оца и сестре. Са тугом се присјећао страдања бројних грађана Подгорице, града који је за вријеме тог рата преко седамдесет пута био бомбардован из ваздуха. Најприје од фашиста, а пред краја рата у мају 1944. године од „савезника“. У тим бомбардовањима страдало је више хиљада Подгоричана.

 

У јесен 1944. године са својим оцем и више хиљада војника, припадника Југословенске војске у отаџбини, и народа, жена, дјеце, стараца, са највећим дијелом свештенства Митрополије црногорско-приморске на челу са Митрополитом Јоаникијем Липовцем, који нису хтјели да чекају револуционарну „правду“ Јосипа Броза, која се сурово обрачунавала са својим идеолошким неистомишљеницима, Чика Томо је прошао голготски пут од Везировог до Зиданог моста, до стратишта у словеначким гудурама,гдје је највећи број људи из овог великог народног збјега мученички пострадао. (За опширније кликните на наслов)

 

У нашим бројним разговорима,Чика Томо се са сузама у очима присјећао последњег растанка са својим оцем. Њега су као младића џелати одвојили са стране, а оца су повели на губилиште. Много година касније, радећи као возач камиона у међународном транспорту, путујући кроз Словенију према западној Европи, препознао је крај пута пространу ливаду на којој се последњи пут поздравио са оцем. Када би пролазио тим путем, увијек би на овом мјесту зауставио свој камион. Отворио би хаубу као да нешто поправља, а у дубини свога срца би оплакивао велику трагедију свог народа и своје породице. На тој ливади и околним шумама, у масовним гробницама, неопојани, лежали су и данас леже најбољи синови Црне Горе и Херцеговине.

 

Полажући сву своју наду на Бога, коме је искрено одан био цијелога живота, Чика Томо је наставио да се бори кроз живот. Оженио се, формирао са својом супругом топло породично гнијездо, и часно и поштено радећи зарађивао своју кору хљеба. Од 1964.године Чика Томо се настанио у Бару. Од доласка у град под Румијом, био је активни члан тада малобројне црквене заједнице, коју је предводио угледни свештеник прота Павле Радуновић. Прота Павле, прота Богић Фемић, као и свештеници који су их наслиједили, имали су у Чика Тому искреног пријатеља и помоћника у свим црквеним пословима. Због своје ревности и оданости Цркви, Чика Томо је 1978. године изабран за предсједника Српске православне црквене општине Бар, и ту одговорну дужност је обављао пуних 17 година, до 1995. године. За сво то вријеме Чика Томо је дао огроман допринос у обнови црквеног живота у Бару. Активно је учествовао у обнови бројних цркава и манастира. Био је један од главних иницијатора изградње новог Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару, који је један од најљепших украса не само овог града него и цијеле Црне Горе. За своје ревносно служење Цркви, блаженопочивши Митрополит црногорско – приморски Амфилохије одликовао је Чика Тома Архијерејском граматом.

 

Нашег доброг Чика Тома вјечно ћемо памтити по његовој љубави и доброти, искреној вјери, бескрајној оданости својој Цркви Светосавској, Косовском завјету и Српству.

 

Чика Томо је сахрањен у четвртак 17. децембра, на празник Свете великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, на Српском православном гробљу у Дубровнику.

 

Нека је вјечан спомен вјерном рабу Божијем Томиславу Сврдлану!