29.05.2022.

Данас на празник Преподобног Теодора Освештаног, на Светој литургији у цркви Светог Николе, вјерницима се обратио јереј Миливој Бакић, који је истакао да је Господ суштина и да требамо одбацити фарисејске форме, лицемјерје и духовно сљепило.

„Чули смо данашње Свето јеванђеље које нам говори о исцјељењу слијепога од рођења, од стране Господа Исуса Христа.

Можда би на први поглед овај догађај личио на било који други догађај о чудесном исцјељењу.

Међутим, овај догађај је крајње необичан зато што је ту једини, који истински види, уствари слијепац.

Поред свих, слијепи је тај који је спознао Господа и који га је видио.

Једна црквена пјесма каже: „Сав је живот слијепоме као ноћ изгледао па је Теби завапио, отвори моје зенице Господе“.

Слијепи је добио очи и тејелесне, али и духовне.

Слијепи је видио свјетлост, извор свјетлости и до краја живота се није одвајао од тог извора.

Са друге стране имамо фарисеје, који су видјели, имали су очи, а нису видјели ту свјетлост и нису спознали Господа. Баш зато што су били слијепи срцем и душом.  (За опширније кликните на наслов)

Чудно је то да је свјетлост видио слијепи, а остали не, мада се уствари та свјетлост и не може видјети тјелесним очима, него срцем и душом.

Једно од блаженстава каже: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“.

Е па тај који је чист срцем, управо он је и видио Бога, без обзира на то што је био тјелесно слијеп.

Посебно мјесто у овом догађају заузимају фарисеји, као они који су, иако људи цркве, слијепи душом и срцем и живе у духовном мраку.

Они су се побунили и негодовали зато што је Господ исцијелио слијепога у суботу, дан када се ништа не ради по закону.

У питању је духовно сљепило и у питању је разлика између суштине и форме.

Сигурно би се сви ми овдје поистовјетили са слијепим, а не са фарисејима.

Мада понекад неким нашим понашањем доста личимо на фарисеје, па умјесто да се радујемо што је неко пронашао прави пут након дуже времена и дошао у цркву и причестио се, ми осуђујемо како он не може да дође у цркву због тога и тога разлога, или због тога што до сада није живио правилно и да га ми најрадије не би ни пустили да уђе у цркву.

То управо личи на фарисеје који се нису радовали што је човјек исцијељен него су негодовали.

Манимо се фарисејске форме, лицемјерја и духовног сљепила, а држимо се суштине која је управо Господ и обратимо му се ријечима: „Моје су очи духовно слијепе Господе због мрачнога гријеха, а Ти их милостиви отвори и усади ми смирење и омиј ме сузама покајања, амин“, казао је о . Миливој..