06.11.2023.

Предавање протојереја - ставрофора проф. др Милоша Весина, професора на Богословском факултету "Свети Сава" у Либертвилу и пароха чикашког, на тему "ПРАВОСЛАВНА ПОБОЖНОСТ И ПРИМИЈЕЊЕНА МЕДИЦИНА", одржано је синоћ у препуној Ризници Српске православне црквене општине Которске.

“Неко ће се вјероватно запитатати што би један свештеник и са којим правом могао да говори о једној медицинској теми, с обзиром да је наслов вечерашњег заједничког промишљања “Православна побожност и примијењена медицина”. Ја јој не приступам као љекар већ прије свега са стране историје медицине, јер ћете вид‌јети колико је, не само додирних тачака, него и истовјетних мјеста од самог времена настанка хришћанства па све до дана данашњег, гд‌је су се и православна побожност, значи хришћанство у пракси, и примијењена медицина, не тек додиривали, него били једно те исто, кроз такозвану историју јатрофилософа (свештена лица, монаси, свештеници, епископи, од апостолских времена па до данас, који су у исто вријеме били и љекари), почевши од апостола јеванђелисте Луке, првог хришћанског познатог љекара, па све до данас веома веома познатих, и љекара и хирурга, који су истоврмено у свештеничком или епископском чину”, казао је о. Милош.

Свједоци смо, наставио је даље, како се данас ствара један неприродни јаз између световног и духовног, између науке и религије, а заправо једно потпомаже друго и једно никад није било против другог, јер религија никада није била против науке, нити је права наука била против религије, зато што су то два потпуно различита домена.

“До дана данашњег непревазиђен научни докуменат свих времена је Њутнова Principia Mathematica. Научно д‌јело “пар екселанс” за сва времена. И Њутн и Галилео и Фарадеј и сви врхови науке су својим истраживањима жељели да докажу постојање одређених закона и законитости. Зашто? Зато што су вјеровали у законодавца. Не зато што је све резултат случаја, него што иза сваког закона, иза сваке законистости мора да стоји законодавац”, рекао је о. Милош.

Идеолошка је пресија, како је казао даље, оно што на крају 20. и почетком 21. вијека, видимо у настојању да се материјализам схвати и практично примијени као једини поглед на свијет, иако у суштини религија (домен који се прије свега прихвата духом, а онда душом и одражава се на људско тијело) никада није била против науке. (За опширније кликните на наслов) {gallery}OMILOSV051123{/gallery}

“А није ли медицина као једна од егзатних примијењених наука, управо та која би требала прво да ради на обједињавању, хармоничном садејству, између човјековог тијела, душе и духа, јер смо управо данас свједоци да огромна већина, близу 90 % свих поремећаја, а по најновијим статистикама и 88 % врста свих канцера су искључиво психосоматског карактера. Једноставно све је психосоматика. Када дође до поремећаја баланса између тијела, душе и духа, то мора да се одрази и на људској тјелесности”, казао је о. Милош.

Представио је затим описе из Светог писма, Старог и Новог завјета.

“Није узалуд њемачки пјесник Хајнрих Хајне рекао “Библија је најбогатија медицинска торба човјечанства”. И заиста, ако узмете сва она мјеста гђе се помињу љекови, љековите биљке, начини излечења, како у Старом , тако у Новом завјету, о томе може да се створи читава једна медицинска енциклопедија. На преко 150 мјеста у Светоме писму помиње се здравље и оздрављење. Нпр. у псалму 103. читамо ријечи Он ти прашта све гријехе и исцјељује све болести твоје, Господ и Бог твој.
Пророк Исаија, пазите, веома оштрим ријечима указује на богоотпадништво као на један од узрока обољења - Грешна ли народа, народа огрезлог у безакоњу, оставише Господа, презреше Свеца Израиљева и одступише натраг, што би сте још били бијени, кад се све више одмећете. Сва је глава изнемогла, а срце болесно. Од пете до главе нема ништа здраво, него све убој и модрице и ране гнојаве, ни исцијеђене, ни завијене, ни уљем ублажене. Пазите, као да је био наш савременик и посматрао муке многих међу нама који одговорају овом, више него сликовитом опису многих дисфункционалних стања. Пророк Јеремија, вријеме, вијекови, прије Христа, поставља темеље психосоматике у Старом завјету. Каже: Изиди у Галад и узми балсама д‌јевојко, кћери мисирска, залуду су ти многи љекови, нећеш се излијечити. Народи чуше срамоту твоју и вике твоје пуна је сва земља”.

О. Милош је затим указао на проблем данашњице – депресију.

“Прво се јавља анксиозност, један дужи период анксиозности, као претјерана брига о томе што ће бити, како ће бити и да ли ће бити. Као последица тога не може а да се не јави један од облика депресије. Долазимо сада у различите врсте депресије, да ли је ендогена, пост-партум депресија, присутна код многих жена … Код пророка Исаије и код Јеремије постоји веома јасно разликовање између физичких И функционалних обољења”.

У Новом завјету имамо безброј примјера исцјељења и ту долазимо до прве интересантне ријечи исцјељење, наставио је о. Милош, појаснивши да љекари лијече, а само Бог исцјељује. Сама ријеч исцјељење значи повратити нечију цјелосност (нарушеног склада између тијела, душе и духа).

“Имамо исцјељење Петрове таште, у Матејевом јеванђељу 8. глава исцјељење узетог, исцјељење глувонијемог , исцјељење човјека са сувом руком, исцјељење царевог сина и тако даље. Како Христос исцјељује? Христос исцјељује тако што опрашта гријехове, указујући на гријех као на један од могућих узрока различитих поремећаја. Како Христос опрашта гријехове? Тако што исцјељује, јер има власт да чини и једно и друго”, казао је о. Милош, подсјетивши на примјер исцјељења човјека у бањи Витезди, који моментално даје правилан одговор (Господе немам човјека) на наизглед нелогично питање Христово “Хоћеш ли да будеш здрав”, поступивши без имало сумње.

Како је казао, насупрот том примјеру би био одговор наше данашњице “наравно да нећу”, а управо због начина како се хранимо, облачимо, како не волимо, како оговарамо, начина какве мисли хранимо у себи, што је живи доказ да нећемо да будемо здрави. Због тога, рекао је даље, многи од нас, без жеље да то себи и признају, латентне су самоубице, самоубице кукавице, који то чине постепено алкохолом, претјераним пушењем, наркоманијом, претјеривањем у било чему. Додаје да гријех, може да буде узрок поремећаја нашег здравља и да Христос увијек наступа као пастир зато што је дошао да спасе оно што је изгубљено.

“Најновија открића егзактних наука, генетике, микробиологије, молекуларне биологије са једне, и кибернетике и атомске физике са друге стране, доказују заправо колико је Библија била у праву. Буквално прије осам мјесеци цијели научни свијет, првенствено астрофизичари и кибернетичари су били узбуђени нечим што нису могли да објасне. Када су пустили у погон ове најпрецизније телескопе, који могу истовремено да мјере магнетна зрачења, примјетили су нешто потпуно необјашњиво. Из свих простора нама до сада познатог космоса, из свих праваца, долазе магнетне струје, правилније магнетне сијенке, управљене ка једној тачки у свемиру. Погодите која је то тачка. Планета Земља”, рекао је о. Милош, подсјетивши како смо уз наш Млијечни пут само једна трунчица у бескрајном мору свемира.

Говорио је затим о повезивању, од стране светих отаца, нечије болести са љубављу, односно недостатком исте, љековитим ријечима молитве пред причешће, историји хришћанског подвизништва која нуди бескрајне примјере тзв. љекара, светих врачева, бессребреника.

О. Милош је казао да је у Ризници вечерас и једна дивна особа коју је упознао приликом гостовања у Бару и Подгорици, која се од тада на сваки начин труди, уз двије особе које јој помажу, да буде на његовим предавањима. Након јучерашњег у Бару вечерас је била и у Котору. Повјерила му се, пренио је публици о. Милош, “да је духовно проходала, да духовно трчи брже него неки други”. “Дивна наша Марија из Подгорице, адвокат, правник, која је успјела да се избори са крутошћу градске и државне администрације, тако да све буде измијењено да и особе са њеним нивоом инвалидитета, могу да користе јавни саобраћај, приступ зградама. То је она успјела сама изборивши се пред својим родитељима, да може сама и самостално да живи у великом граду, без ичије помоћи. Зашто? Зато што је Господ стао уз њу. То је примјер вјере, поуздања и примјер заправо тамо гд‌је је здрав дух, тамо је тијело или здраво, или са радошћу подноси одређене тегобе, које прима као дио свог животног крста. А не заборавите, са крста се не силази, са крста само скидају”, казао је о. Милош.

Публици је затим говорио и о православној химнографији, текстовима Цркве који су препуни онога што говори колико је све у нама повезано, подстицању отварања болница, старачких и домова за сирочад, финансирању младих да студирају медицину у Византији (за разлику од Запада), Светом Сави који није слао младе Србе да студирају у Италији већ у Цариграду, оснивању прве Српске болнице у манастиру Студеница, болници у Хиландару, првој специјалистичкој болници у свијету при манастиру Високи Дечани за обољеле од кожних обољења, првом збрињавању психијатријских болесника у Византији, чак и у средњевјековној Србији за вријеме Јелене Анжујске, у Грчкој примјерима свештеника и љекара у исто вријеме.

Представио је затим о. Милош “блиставе примјере” јатрофилософа 20. вијека, који су доказали да мора да постоји хармонични однос између примијењене побожности и примијењене медицине.

Говорио је прво о једном од најугледнијих московских психијатара Михалилу Жижиленку, који је тајно примио свештенички чин за вријеме револуције (први катакомбни свештеник Руске православне цркве могао је тачно да одреди који модус из руског осмогласног православног појања одговара ублажавању одређених тегоба због неке болести).

Затим је представио непревазиђеног у области хирургије руске и свјетске медицине проф. др Војно-Јасењецког, епископа кримског Луку. Много пута затваран и одвођен у прогонство, поред бројних проповиједи и научних радова, аутор је и познате књиге „Огледи из гнојне хирургије“.

Историју јатрофилософа о. Милош је завршио са професором Иваном Андрејевим, који је завршио теологију, књижевност, права и медицину и специјализирао психијатрију (у д‌јелу “Богонадахнути оци и матере Цркве о томе како се ослободити депресије” сакупио је 153 (по броју риба које је апостол Петар уловио) одломка из Светога писма, из д‌јела светих отаца, о депресији). Један детаљ из његове биографије везан је за мати Марију која му је у тешким тренуцима казала да је депресија крст који Бог шаље онима који или не знају или неће да принесу плодове покајања, као и да човјек мора, или радосно да прими тај крст, тај терет што му Господ урачунава као плодове покајања која неће или не умије да принесе, или, може да се буни против тога и да још више тоне у море депресије. Једини излазак је примити то са радошћу, ма како чудно вам то звучало.

На крају је говорио и о митрополиту Антонију Блуму Сурошком који је почео живот као хемичар и физичар, затим као љекар и медицинар, а завршио као знаменити митрополит лондонски, незванични психотерапеут многих свештеника и монаха широм Европе.

“Наравно овд‌је не можемо да не поменемо и нашег јатрофилософа, који није био свештеник али је био човјек вјере и човјек Цркве и то онда када је требало имати одважности за то, а то је академик Владета Јеротић, преминули али толико међу нама увијек присутан, човјек који је спојио и увијек тежио том хармоничном садејству, а никако шизофреном односу и који је увијек и сваком пацијенту док је сам био активан љекар, а касније као самостални психотерапеут, увијек примјењивао прије свега љубав као метод, огромно разумијевање, неосуђивање никога никада низашта и наравно у комбинацији са његовим вишедеценијским љекарским, психијатријским и психотерапеутским искуством”, казао је о. Милош.

Закључио је да је “ово био само исјечак од исјечка тог огромног мора које тек чека да се истражи у историји савремене медицине и да се види да православље не тек да може, него да из пребогате ризнице има да извади огорман материал и да каже нешто на ту тему”.

https://www.youtube.com/watch?v=T0oLw0pmiNY

Видео запис: Андреа Шеваљевић