28.02.2021.

“И овај брат твој бјеше мртав и оживје, бјеше изгубљен и нађе се, ријечи су које смо управо чули у Светом јеванђељу. То су ријечи које на најљепши начин осликавају оно што се догађа када неки човјек, или човјекова душа, отпадне од Бога, и када се поново покајањем Богу врати”, казао је у цркви Светог Николе данас, на Недјељу о Блудном сину, парох которски , протојереј немања Кривокапић.

Подсјећајући да је природно и нормално да човјек гријеши, истиче како је исто тако важно и бити свјестан своје грешности и искрено се кајати.

“Јеванђеље сликовито говори о човјеку који себе може да сроза гријехом тако да је нижи од оне нечисте животиње и да њој завиди на ономе што она једе. Неко ће пасти у очајање када види докле је дошао и мислу да му нема спасења. Међутим овај момак је рекао устаћу, отићи ће оцу своме и рећи да није достојан ни неба ни њега: И већ нисам достојан назвати се син твој: прими ме као једног од својих најамника. Тако треба човјек да размишља да буде свјестан своје грешности, али и да је Божија љубав изнад сваког нашег гријеха. Отац га прима као сина враћа му хаљине, прстен му ставља и то је оно о чему треба да размишљамо, односно да Бог само чека да се ми покајемо. Колико човјек може да погријеши, толико је очева љубав велика да тај гријех опрости”, казао је између осталог отац Немања.

Лк. 79 (15:11-32)
Рече Господ причу ову: Човјек неки имађаше два сина, 12. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. 13. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. 14. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати. 15. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. 17. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! 18. Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, 19. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. 20. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. 21. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. 22. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. 23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. 24. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. 25. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње. 26. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? 27. А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. 28. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. 29. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. 30. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. 31. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. 32. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.