20.02.2022.

У припремној недјељи пред Часни пост, када наша Света црква молитвнео прославља Светог Партенија, епископа лампсапијског, слушамо јеванђељску причу о блудноме сину. Њоме нас Црква подсјећа на важност покајања.

Недјеља о блудном сину је трећа припремна недеља пред Васкршњи пост, а добила је име по одјељку Јеванђеља које се чита данас, а говори о младићу који се прво отуђио од свог оца, а онда се покајао и вратио кући гдје га је он радо дочекао.

„То покајање је уствари враћање у природно стање, повратак из изгнанства, повратак из туђе земље, како пише у Јеванђељу, у дом Оца нашега. Дом Оца (Бога) јесте ова Црква ова заједница гдје смо ми заједно са Њим и са браћом, кроз њу се спасавамо и у којој све имамо што нам је Бог дао“, поручио је обраћајући се вјерном народу данас на Светој литургији у цркви Светог Николе архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић.

Та заједница, додаје, можда и није тако лака, јер се треба радити, треба се трудити.

„Али, она нам даје оно што нам је потребно да смо заједно са Богом и да нам је на спасење. Лакши начин јесте, као што је млађи син урадио, поћи у туђу земљу и тамо живјети лагодно. Међутим то није пут који води спасењу. Отац савјетује сина да не одлази, зато што он, као искуснији, зна што значи живјети у заједници, а што значи живјети далеко од куће. Тај син није никакав неразумни човјек, већ смо то сви ми људи онда када гријешимо, када погрешним поступцима отпадамо, одлазимо и одаљујемо се од оца, од Цркве, од заједнице“, каже о. Немања.

Истиче да нас не одбацује Бог, већ да ми само одлазимо од Њега.

„Као што је то урадио и овај младић, кога нико није тјерао већ је сам отишао од свога оца. Међутим, отац му не забрањује да иде и поштује његову слободну вољу“, каже о. Немања.

Подсјећајући да сви ми имамо слободну вољу, као што то каже и апостол Павле у Посланици Коринћанима- „Све ми је слободно, али ми није све на корист, све ми је слободно, али не желим да нешто овлада мноме“, констатује да је он потпуно свјестан да може да ради шта хоће, али је исто тако свјестан да му није све на спасење и да све то има своју цијену. (За опширније кликните на наслов)  

„Исто тако човјек својом слободном вољом може да изабере да је са Богом. То је тежи пут који дарује смисао животу и дарује спасење. Син који одлази каже да одлази у далеку земљу, чиме је сликовито описано наше стање када се отуђимо од Бога. Пођемо у неку тамо далеку земљу којој нема ни назива. То је нека тамо далека земља, гдје је он потрошио све своје имање. Лако се потроши када се не ради и онда се дође у проблеме. Када се потроше сви они пријатељи, који су се врло брзо око нас окупили када имамо паре, врло брзо исто тако и нестану онда када нестане и пара и онда настају проблеми. Каже се даље: „ привио се неком човјеку који му је дао да му чува свиње“. Он је толико био гладан да је завидио и оним свињама на храни коју су јеле. Толико је био гладан да је и тога био жељан. Ови сликовитим описом Црква показује колико уствари гријех сроза човјека и његово достојанство. Сроза га до те мјере да је нижи и од животиње, чак у овом случају и од нечисте животиње, како су их сматрали Јевреји... Толико је себе срозао да је чувао нечисте животиње, па чак и њима завидио на ономе што су имале да једу, а он не. Тада се сјећа да у дому оца његовога и обичне слуге имају да једу шта год и колико хоће“, казао је о. Немања.

За овај преломни детаљ истиче да је ријеч о тренутку када неко постаје свјестан свог гријеха и унижавања истим тим гријехом.

„Постоје два пута. Један је пут очајања, као рецимо Јуда када је издао Христа, када је видио шта је урадио, сматрајући да му нема спасења јер је толико погријешио да му ни Бог не може опростити и одузима себи живот. То је погрешан пут на који нас ђаво наводи да размишљамо да нам нема спасења, да смо толико погријешили и да нам ни сами Бог не може опростити. То је та гордост, та сујета, која нам не да да схватимо гдје се налазимо и која не дозвољава да се подигнемо, да устанемо. Међутим, уколико се та сујета превазиђе и побиједи и ако имамо повјерења у Бога, ако вјерујемо да нас може спасити, онда се и можемо спасити. Наравно, уз покајање. Овај син, када је постао свјестан своје грешности и када се сјетио дома оца свога, рекао је: „Отићи ћу, извинићу се оцу. Рећи ћу да нисам достојан њега и неба“. И заиста тако и јесте. Али он вјерује да ће га отац примити. Међутим, будући да је свјестан колико је грешан, неће тражити да га прими поново као сина, него бар као слугу, како би само могао да буде у дому оца својега. Да буде у зајединци у којој се радило, имало свој смисао и гдје му ништа није фалило. Желио је само да поново буде дио те заједнице и урадио је праву ствар. Отишао је јер је вјеровао да ће га отац примити. И шта се дешава? Није стигао ни да изговори оно што је планирао да каже, а отац ге већ прима у загрљај и то не као слугу, као што је он тражио, већ као сина. Облачи му свечане хаљине и ставља му прстен. То је оно што се дешава када се ми кајемо“, казао је о. Немања, подсјетивши на ријечи „Велика је радост на Небесима када се један грешник покаје“.
Назначио је и да нема сумње да ће нам Бог опростити, само ако имамо повјерења у Њега, свјесни своје грешности и ако се заиста искрено кајемо.

„То је поука ове приче и нека би Господ Бог дао да размишљајући о овој причи останемо у дому Оца нешега и да се спасимо, амин“, поручио је о. Немања.