05.06.2022.

Архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић, служио је данас Свету службу Божију у цркви Св. Николе у которском Старом граду.
У бесједи је истакао да су причешће и литургија центар нашега живота.

„Данас у седму недјељу по Васкрсењу, када се приближава још један велики празник - Педестница, слушамо ово Свето јеванђеље (одломак из Јеванђеља по Јовану), гдје се описује један догађај пред само распеће, када се Господ Исус Христос моли у Гетсиманском врту и очекује да га Јевреји ухвате и да га разапну. Тада се Он моли Богу Оцу за јединство Цркве. То је та чувена првосвештеничка молитва“, каже о. Немања.

Подсјећа да је Бог, који нас је створио, све урадио из љубави за нас људе, „али човјек је пао, преступио заповјест и затворио себи пут спасења“.

„Да би се човјек спасио сам Бог, који га је створио, чини низ спасоносних догађаја, јер он се сам не би могао спасити. Бог спасава, не једном, него кроз више догађаја и то се зове Икономија спасења. Славно Вазнесење смо прославили у четвртак, а следеће недјеље очекујемо такође велики празник Педестницу, када је Свети Дух сишао на апостоле. Тада је настала Црква. Дакле, прослављамо оне догађаје које је Бог учинио за наше спасење. Бог нам је оставио Цркву. Оставио нам је мјесто гдје се ми можемо спасити, у заједници са Богом и о томе говори ово данашње Јеванђеље, како каже Господ Исус Христос, кад се моли Оцу: „Да сви једно буду, као што си Ти у мени и ја у Теби“. То је оно што је суштински важно, зашто и постоји Црква. Видите да Христос овдје поистовјећује ову заједницу – Цркву, гдје смо сви заједно са Богом и сви једно међу собом у литургији, са заједницом лица Свете Тројице. Бог је један, али опет исповиједамо да је Бог: Отац, Син и Свети Дух. Три лица, три личности са конкретним личним својствима. Томе је слична и Црква. Сви ми појединачно који долазуимо у цркву, сви ми смо конкретне личности са конкретним личним особинама“, наставља о. Немања.

Додаје како смо опет у Цркви у Евхаристији сви једно, али не на начин да смо сви исти. (За опширније кликните на наслов)

„Сви ми задржавамо своје особине и личне карактеристике, али смо у Евхаристији једно међу собом и са Богом, кроз литургију. И то је оно што нас спасава. Када је Господ дао апостолима причешће на Тајној вечери, када је први благословио хљеб и вино, рекао је: „Ко једе тијело моје и пије крв моју, у мени борави и ја у њему“. То је начин јединства нас људи са Богом, кроз Свето причешће. Зато су причешће и литургија центар нашега живота. Зашто је то толико важно? И без онога што је човјек погријешио и пао, човјек се не може спасити без заједнице са Богом. Човјек је створен, као и све што је створено овдје на земљи, а самим тим што је створено, нема своје постојање, нити битисање, без заједнице са Богом“, казао је о. Немања.

Истиче како све ове велике празнике нисмо прослављали, ни у центру за културу, нити у свечаној Сали, већ у цркви кроз литургију.

„За сваки празник подразумијевало се да ће се служити литургија, јер је то начин на који се у Цркви прослављају догађаји, гдје смо истински у зеједници са Богом, кроз Свето причешће... Апостоли, који су проповиједали ријечи Божије, када су позивали народ, када су писали посланице, говорили би да се прочитају у цркви. Којој цркви? Тада није постојало цркава као грађевина, него заједница. Дакле, подразумијевало се да ће се те посланице читати на литургији, јер је то Црква , ту су се окупљали људи, да се причешћују и читају посланице. То свједоче и Свети оци“, рекао је о. Немања.

Истиче да је Свети Кирило Јерусалимски, поводом неких који су тврдили да је Свето причешће само симболика, инсистирао на томе да је то реално тијело и крв Христова, говорећи да смо „ми који се причешћујемо сатјелесници и истокрвници са Богом“.

Једно лијепо поређење у једној ранохришћанској књизи говори о евхарисијском хљебу.

„Просфора се прави од брашна, а брашно од жита. То жито је било, како пише у тој светој књизи, расуто по цијелој гори, по пољима... Затим је сакупљено са свих страна, па је самљевено у брашно, па је од њега направљен евхаристијски хљеб. Онај један хљеб од кога се причешћујемо сви заједно. Тако је и Црква саздана од свих, од разних људи сабраних са свих страна, а који су опет једно у причешћу. То је оно што нас учи и ово Свето јеванђеље и сва јеванђеља када мало паживљивије прочитамо. То је она вјера коју нам преносе и Свети оци, а данас прослављамо Оце Првог васељенског сабора. То су они оци који су наставили ту ријеч Божију, који су сачували и продужили вјеру и нама је дали неокрњену и чисту , онакву какву нам је Бог послао. Одакле ми знамо да је то чиста и неискварена ријеч Божија до дана данашњега. Сада је 21. вијек. О томе знамо јер су се они окупљали на саборима. Када би се јавио неки проблем, нека недоумица у Цркви, они би се окупили на сабору... Први велики проблем који се јавио у Цркви ријешио се саборно. Окупили су се сви, рекли своја мишљења, донијели закључак, молећи се Богу и Духу Светоме...То је та истина коју су нам пренијели Свети оци“, казао је о. Немања подсјетивши на ријечи свеца да је „наша вјера је сагласна нашој Евхариситји“.

Оно што ми вјерујемо да се усаглашава са Евхаристијом, односно да се све темељи на литургији.

„То је оно што су нам пренијели Свети оци које данас прослављамо, то је оно што нас учи Свето јеванђеље већ 2.000 година, да сви једно будемо у Господу, коме је слава вавијек, амин“, поручио је о. Немања.

Јеванђеље Јован, 56. зач. (17,1-13)

1. Ово изговори Исус, па подиже очи своје небу и рече: "Оче, дошао је час, прослави Сина свога, да и Син твој прослави тебе; 2. као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао, дарује им живот вечни. 3. А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа. 4. Ја те прославих на земљи; дело сврших које си ми дао да извршим. 5. И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде. 6. Објавих име твоје људима које си ми дао од света; твоји беху па си их мени дао, и твоју су реч одржали. 7. Сад разумеше да је све што си ми дао од тебе. 8. Јер речи које си ми дао, дао сам њима: и они примише, и познаше заиста да од тебе изађох, и вероваше да ме ти посла. 9. Ја се за њих молим, не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. 10. И све моје твоје је, и твоје моје; и прославио сам се у њима. 11. И више нисам у свету, а они су у свету, и ја долазим теби. Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. 12. Док бејах с њима у свету, ја их чувах у име твоје; оне које си ми дао сачувах; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. 13. А сада долазим теби, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи.