12.02.2023.

На данашњој Светој литургији на празник Света три јерарха у цркви Светог Николе у которском Старом граду, вјерном народу обратио се архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић.

„Приближава нам се Велики часни пост, а то је оно вријеме када интензивније размишљамо о својим поступцима, односу према Богу, према другим људима, односу према спасењу.
Будући да је пост јако озбиљна ствар, а како би био што кориснији и спасоноснији за наше душе, Црква нас и за тај период припрема кроз јеванђељска приче, кроз припремне нед‌јеље…
У јеванђељима Црква нас подсјећа на оне теме које треба да нам „окупирају“ мисли“, казао је о. Немања, подсјетивши како се прошле нед‌јеље читало Јеванђеља гђе се очитава жеља да се сретне Бог, а кроз причу о митару и фарисеју о томе како да се постигне смирење.

Истакао је да данашње Јеванђеље (Јеванђеље Лука, 79. (15,11-32) говори о изузетно важној и централној теми свакога поста, о покајању.

„Важност покајања! Сви ми јуди гријешимо, то је природно, али за нас хришћане и да се кајемо, када погријешимо да се подигнемо. Не да очајавамо и да мислимо да за нас нема спасења колико смо грешни.
Могуће је да су ти наши гријеси велики и да нас воде у пропаст, али то да нема спасења, то је хуљење на Бога.
То је неповјерење у Божју милост и Божју љубав.
Бог јесте праведан и суди по правди, али је прије свега милосрдан и милостив према нама и у сваком тренутку када осјети кајање код нас Он је спреман да нас дочека раширених руку.
Зато увијек треба да имамо повјерење у Бога када смо пали и као овај младић да устанемо, наравно свјесни својих гријехова. Свјесност да смо грешни је јако важна“, казао је о. Немања, назначивши да нам Христос често кроз Јеванђеље, кроз своје приче, говори велике и важне истине.

„Тај блудни син (из данашњег Јеванђеља) није неки неодговорни момак. То смо ми и то је слика свакога од нас онда када допустимо да нас овоземаљске бриге и овоземаљске сласти обузму, када заборавимо оно што је поента нашега живота и тада ми одлазимо од куће“, казао је о. Немања. (За опширније клкните на наслов)

Додаје да нам Бог дозвољава да радимо по вољи јер поштује нашу слободу и нашу личност, али и да је живот без Бога туђа земља, нешто што нама није природно.

„Сви ми исто тако добро знамо да је боље бити уз Бога, а опет гирјешимо зато што смо слободне личности. Он то поштује, али исто тако очекује да се слободно, не Његовом интервенцијом, него својом вољом мијењамо и вратимо. И онај момак када је узео то што му следује, брзо је потрошио, као што то обично бива и онда настаје проблем и онда почиње да размишља. Ова прича нам показује и до које нас мјере гријех сроза, будући да онај момак, који је Јеврејин, ради тако што чува свиње. Дакле, највећа увреда за сваког Јеврејина била је да чува свиње. А он, био је жељан и оне хране коју су давали свињама. Дакле, толико сроза гријех човјека да буде нижи од обичне животиње“, казао је о. Немања, додавши да је пред момком избор да ли да падне у очајање или да устане.

Кроз ову причу нам, додао је о. Немања, Господ говори што се дешава онда када се устанемо, када се подигнемо и када покажамо повјерење, прије свега покајање.

„Онда нас Бог дочекује раширених руку, као што је онај отац дочекао сина и није се ни мислио ни једнога тренутка, нити саслушао оно што прича и што је припремио да се покаје да хоће да буде слуга, већ га облачи у свечане хаљине, ставља му прстен и прави гозбу“, каже о. Немања, описавши и долазак другог сина који пита оца, будући да је стално у дому, зашто се и њему никада није правила свечаност.

„Она радост (поводом сина који се вратио, прим. аут.) је била када је неко умро и поново оживио, као када неко падне па се врати, док онај који је стално у Цркви, њему не треба специјална радост“, казао је о. Немања.

О томе свједочи празник Света три jерарха, који данас такође прослављамо.

„То су велика ти Света оца наше Цркве: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Дивни оци који су преносили ријеч Божију нама и који су управо својим животом показали“, казао је о.Немања, додавши и да се сва три светитеља засебно прослављају.

А како је настао данашњи празник, подсјећа да су се људи препирали ко је од њих већи, али се десило чудо па су се сва тројица јавили заједно и рекли да су једнаки и да се тако и прослављају.

„То је оно што нас учи Црква. Учи нас да су они свети у Богу и да нико од њих појединачно није свет због неких својих заслуга. Нису они живјели тако да себе покажу већим, већ су управо постали свети и велики стављајући свој живот пред Бога. Никоме од њих тројице није било потреба да буде већи, него их је управо та чињеница да су били у заједници са Богом, учинила срећним и светим. Зато су они велики и зато су они свети, јер су цијели свој живот уподобили животу у Цркви, у Богу и са Богом“, поручио је о. Немања.

Јеванђеље Лука, 79. (15,11-32)

11. И рече: Човек неки имађаше два сина, 12. И рече млађи од њих оцу: „Оче, дај ми део имања што припада мени.” И он им подели имање. 13. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. 14. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. 15. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. 17. А кад дође себи, рече: „Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! 18. Уставши отићи ћу оцу свом, па ћу му рећи: 'Оче, сагреших небу и теби, 19. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих.'" 20. И уставши отиде оцу свом. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. 21. А син му рече: „Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.” 22. А отац рече слугама својим: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. 23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. 24. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.” И стадоше се веселити. 25. А син његов старији беше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу певање и играње. 26. И дозвавши једнога од слугу питаше: „Шта је то?” 27. А он му рече: „Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао.” 28. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изађе отац његов и мољаше га. 29. А он одговарајући рече оцу: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. 30. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.” 31. А он му рече: „Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. 32. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.”

(Фото – Андреа Шеваљевић)