26.12.2022.

Данас на празник Светих Петозарних Мученика, на Светој литургији у Цркви Светог Николе у которском Старом граду бесједио је игуман Манастира Подмаине Рафаило Бољевић.

„Светињи треба бити одан до смрти и тешко оном који не буде одан, који да издајнички цјелив или који тајну љубави ода непријатељу.

На овом литургијском сабрању браћо и сестре, поред светих моштију мученика које су угађене у ову свету и часну трпезу ми смо се сабрали и око овог свештеног ћивота у коме се чувају и из кога нас петозарно зраче благодаћу Божјом мошти Светих Петозарних Мученика.

Дужни смо да напоменемо и да се подсјетимо да се ради о једном од најсвештенијих ћивота које наша Црква има.

Ми их овдје у овом светом граду имамо и добили смо их из оног Пећког свештеног трезора.

Претпостављамо да су оне добијене и примљене рукама нашега најсветијег архијереја Светога Саве, јер оваква светиња се не даје било коме.

Морамо да стекнемо огромно повјерење да би се овакав ћивот предао у руке на чување и литургијско поштовање.

Исто као што имамо мошти Свете преподобномученице Февроније, врло ријетке, ми у Саборном храму у Подгорици имамо њену свештену чудотоворну лобању.

Имамо и мошти Светога великомученика Теодора Стратилата.

У истом том рангу се налази и овај ћивот са моштима Светих Петозарних Великомученика: Евгенија, Евстратија, Авксентија, Мардарија и Ореста“, казао је о Рафаило.

Њих петорица, наставио је, данас свједоче „јер мученици су свједоци“.

„Господ каже, проричући наравно и њима и свима светим мученицима, а ваљда смо сви као хришћани призвани да будемо мученици, да свједочимо, свако по своме дару и у својој мјери у свом времену и у свом мјесту.

Каже: „Све то ће вам се десити за свједочанство“.  (За опширније кликните на наслов)  {gallery}OTACRAFAILO22{/gallery}

Ево ове ријечи Христове се и данас испуњавају, јер Свети Петозарни Мученици свједоче и нама како се Бог вјерује, како се Богу служи, како се Богу живи, како се Богу умире, како се Бог бесмртношћу свједочи.

Њихово Житије свакако сви треба да прочитамо, чудесно је.

Имамо у Житијима светих од преподобног оца нашег Јустина, једно од најчудеснијих, најпјевљивијих житија.

Довољно је само сјетити се примјера и свједочења Светога великомученика Мардарија, једнога од њих, који је гледао његову братију како иду да страдају за Христа.

Тај однос према Христу је био жив, по много чему нажалост другачији од онога што ми данас имамо, чинимо и мислимо да знамо и мислимо да вјерујемо.

Зато су нам мученици битни да нас демантују о нашим прелестима, о нашим самобаманам, о нашим промашајима, јер многи од нас браћо и сестре помисле да је вјера оно што ми вјерујемо, да је хришћанство оно што ми држимо да јесте и промовишемо да јесте.

Зато су нам битни мученици да демантују, да развале, да изобличе, да разруше та наша прелеска утврђења, те бункере обмане и лажи, посебно када то пакујемо у некаква ружичаста паковања љубави, па све љубимо, само Хрсиста Бога не љубимо.

Па онда примјер Светога великомученика Мардарија који, видјевши да му братија иде у страдање за Христа, цјелива своју жени у своју малу недораслу ђецу и одлази.

И он се јавља и открива као хришћанин, дајући предност мученичком страдању за Христа од комфорног живљења у, назови, пријатном амбијенту и клими породичној, тиме прославлајући себе и своју породицу и дајући примјер, ево видите и до данашњега дана и до краја свијета и вијека, многима, како се истински љуби и Бог и ближњи, како не можеш љубити никога, ни жену, ни ђецу, ни себе, ако Бога не љубиш изнад свакога и ако ниси спреман да из те љубави и то радосно, не да те вуку, да те убјеђују, него радосно поскакујући да пострадаш за Њим.

И погледајте славе.

Ово браћо и сестре што смо ми захватили пажњом то је само врх.

Свети Петозарни мученици имају огромно поштовање у нашој Светој Цркви.

Нема храма, који је осликан, а да има мало више квадратуре, да Свети Петозарни Мученици нису осликани у њему.

Ево и наш манаистир и доље у парклису Ваведењском и горе у Успенском храму, има посебно мјесто гдје су они живописани.

У Пећкој патријаршији чувамо њихове свештене лобање.

Ево и овдје великом милошћу Божјом имамо овај чудотоворни ћивот коме смо ево притекли данас да се укријепимо, да се надахнемо и њихове молитве да заиштемо да нам помогну да у ова сива времена не изгубимо боју и хришћански благодатни литугијски трен.

Да будемо и ми на свој начин свједоци, и овом времну и овом нараштају, да има Бога, али и да човјека може бити ако се Богу поклони, ако му се свим својим бићем преда и посвети, па да и наше живљење, зашто да не, и наше страдање, не буде на очајање, него на свједочење тих чудесних крстоваскрсних потенцијала и могућности, па да као такви приступамо овим жртвеницима и ми као свети мученици да се причешћујемо, као они који су спремни, како рече Свети старац Емилијан Симонопетрин, да кренемо за Господом када нас позове, ма колико нас то коштало, јер нема ничег битнијег и вреднијег од Њега и од нас у лиргијској заједници са Њим.

Њему, са Оцем и Духом Светим, нека је и од нас и част и поклоњење, а молитвено заступниништво иштемо од Светих Петозарних Мученика , да изнесемо свој крст до краја у славу Божју, амин“, поручио је о. Рафаило.

Литургији у цркви Светог Николе су присутвовале и сестре из скита манастира Светог Архангела – Бијелићи (Луштица)

(Фото - Андреа Шеваљевић)