07.11.2022.

Протојереј ставрофор др Милош Весин, професор Богословског факултета "Свети Сава" у Либервилу, парох чикашки, синоћ је у препуној Ризници Српске православне црквене општине Котор одржао предавање на тему "Свето писмо и Свети оци о крвици".

Публику, у којој су били присутни и предсједница Скупштине општине Котор Маја Мршуља и потпредсједник Општине Котор Синиша Ковачевић, поздравио је архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић.

О. Милош је на почетку казао да је његов долазак у Котор “једна врста емотивног дуга према успомени на чувеног проту Богобоја Милошевића и великог проту Момчила Кривокапића и исто тако на протиницу Смиљку”.

“У вријеме док сам ја био у средњој школи на Богословији и послије на факултету, прота Момо је био појам за све свештенике у читавој Српској православној цркви на територији ондашње Југославије”, рекао је о. Милош.

Како је истакао, нема кривице без онога што се у Цркви зове гријех, у изворном значењу у грчком језику).

“Данас присуствујемо једној више него хаотичној ситуацији у свијету. Када говоримо о глобалним проблемима обично људима кажем да се тиме не баве. Немојмо се питати зашто Америка не може да разумије Русију или Исток не може да разумије Запад, Сјевер, Југ. Треба да се запитамо зашто имамо све више развода и нефункционалних бракова, све више људи у оквиру једне породице гдје не може ни брат са сестром, ни брат са братом, са комшијама. То нам је основни проблем и основна брига јер се ту зачиње та кривица у међуљудским односима”, казао је о. Милош.

Како је рекао, чувени проф. Владета Јеротић је сматрао да је познати швајцарски аналитичар Роберт Штругл био у праву када је у првом сепарационом страху осјетио разликовање између добра и зла, односно оно што се дешава још у утроби трудне жене.

Поводом штампања (1978.г.) једне од најбољих књига уопште о проблему кривице, као једном од егзистенцијалних проблема по учењу Мартина Хајдегера, назначио је да њемачки издавач на корице те чувене Штајнове књиге ставља следеће ријечи: “Кривица почиње у љубави, незамислива је без љубави и само ће љубављу, ма како то парадоксално било", моћи да се исцијели. (За опширније кликните на наслов)  {gallery}VESIN2022{/gallery}

"Међу свим човјековим датостима кривица је најгора, али истовремено и она са највише наде у себи. Кривица је искуство антиживота, антизаједнице, антиљубави… Као граница и као празан простор бића, она доводи човјека дотле да оствари све оно што је насупрот заједници, љубави, супротно дакле свему ономе што он жели”, каже о. Милош.

Суштински, како је рекао, осјећај кривице се јавља када у човјеку превлада свијест о томе да је учињен неки преступ, без обзира да ли је прекршена нека заповијест, да ли је провријеђена Божија ријеч, закон, или оно што најдубље погађа, односно да ли је повријеђен неки међуљудски однос, да ли смо једно другоме криви за нешто.

“По егзистенцијалистима кривица је оно што човјека прати још од прије рођења, па се говори о кривици у такозваном пренаталном период. Наш народ би рекао “крив сам што сам жив”. Интензитет кривице се доживљава на различит начин, па као што постоји један здрав осјећај кривице, ако осјетим да сам повриједио некога и нарушио један хармоничан и функционалан однос, тај осјећај кривице се јавља путем гласа свјести. Човјек своју кривицу тада доказује признањем кривице, а ми хришћани тако што ћемо имати смјелости да станемо један пред другога и кажемо “извини, опрости”. Али, то је изгледа најтежа ријеч која прелази преко наших усана, то “извини и опрости”, каже о. Милош.

Многи, додаје, живе са кривицом годинама, али је не препознају, па отуда нема ни жеље за покајањем. Са кривицом је веома повезан стид.

“Св. Јован Дамаскин је један од, слободно можемо рећи, зачетника праве, дубинске психологије. Није она настала тек од Фројда, Јунга, Адлера и осталих. Не, она се тада формирала као наука у оквиру психологије и медицине донекле, али суштински, први прави дубински аналитичари су били свети оци и подвижници , јер су се први осмјелили на корак самоиспитивања и самопосматрања. Интроспекција је оно што нам је потребно свакога дана. Св. Јован Дамаскин каже да је “стид страх који се јавља услијед очекивања осуде” и то је највиши степен осјећања. Наш народ каже “нит се Бога боји , нит се људи стиди” и ми то имамо све више данас у свијету”, каже о. Милош.

Говорећи о постојању кривице у Старом завјету подсјећа да је први преступ, прва кривица од нашег праоца Адама и констатује да су људи 21. вијека по менталном склопу истовјетни, односно да се понашамо по матрици коју нам је оставио Адам.

“Према томе, Библија није никакав скуп лијепих прича и поука које имају неко преносно значење. Не, то је апсолутно један документ који свједочи о томе колико је човјек непромијењен. Измијениле су се околности које се мијењању у сваком времену, оно што нас окружује, али ми сами остајемо исти”, казао је о. Милош.

Људи на свим просторима свијета, каже даље, знају рећи “под одређеним условима, под овим околностима нисмо ништа више могли да урадимо”, правдајући себе на тај начин да су увијек испод околности.

“Зашто да не будемо изнад околности? Не могу зато а да се опет не осврнем на прошлост која је везана за ово мјесто. Колико су у своје вријеме прота Богобој Милошевић, као један од првих који је имао мудрости али и смјелости да шездесетих година организује вјерску наставу, па послије њега и прота Момо због много тога што је чинио, а да не говорим опет о оних 30 бисерних година митрополита Амфилохија овдје у Црној Гори. Нису ли се они свако на свој начин и сваки од свештеника митрополита Амфилохија на сваком мјесту, нису ли они управо показали да се може бити изнад околности. Јер, да су хтјели да буду испод околности данас Црна Гора и Православље не би изгледали овако, односно не би бујало у правом смислу те ријечи, представљајући заиста један од најљепших, најјезгровитијих и најмириснијих вртова у читавом Православљу, на овако малом простору”, казао је о. Милош.

Говорећи о Адамовом сину Каину, каже да се може рећи да ништа није научио од свог оца.

“Ријечима савремене психијатрије постаје први опсесивни неуротичар људске историје. Код њега се зачела и завист и љубомора јер, иако приноси најболи дио свога рада, чини то без учешћа срца. Бог, када Каин учини зло, када убија брата (Авеља), пита га “а што ти се лице намргоди”. Човјек када је миран, када је чисте савјести “ведрином сија””, каже о. Милош и истиче да је то први помен физиогномије (спољни изглед човјека, као израз унутрашњих особености) и психосоматског стања у Библији. Додаје и да психосоматичари кажу да је данас 90 % свих обољења, чак и велика количина канцера, искључиво психосоматског поријекла, док је осмјех израз лица који се најдаље види.

Говорећи о сјенкама магнетног поријекла, за које истраживања кажу да су из најудаљенијих дјелова космоса, констатује да се усмјеравају и укрштају на једној тачки, на планети Земљи.

“Земља је центар свемира јер се на њој десило дјело искупљења. Зато што је Бог Сина свога јединороднога послао, не на Марс, не на Венеру, него овдје гдје се зачео људски род који је вапио за Спаситељем и Искупитељем”, кеже о. Милош.

Подсјећа да, за разлику од Старог завјета, који користи ријеч “нефеш”, када помиње кривицу, грчка ријеч “енохе”, као кривица, уопште се не спомиње у Новом завјету.

“Умјесто кривице, Нови завјет користи ријеч гријех, који је ништа друго него пројава те кривице. Које су биле прве ријечи прорка Јована крститеља када је угледао Сина Божијег Искупитеља? “Ево јагње Божије које узима на себе гријех свијета”. Он је дошао да би узео сву ту кривицу нагомилану кроз вјекове и да би човјека оправдао, да би га измирио са Богом. Хршћанске врлине, које наводи Свети апостол Петар, вјеру, знања, уздржање, трпљење, побожност, братољубље, љубав, очишћење од грехова, нису ли оно што нам и данас највише недостаје у интерперсоналним односима, на нивоу породице, фамилије, пријатеља, комшилука, градова, држава, континената”, констатује о. Милош.

Истиче да ослобађајући човјека гријеха, Христос гријех узима на себе и што је највећа утјеха за човјека ти гријеси су заборављени.

“Опростити значи вратити некога у његово првобитно достојанство које је имао у вашем животу. Како је Христос опростио? Опростио је кроз молитву - “Оче опрости им јер не знају што раде”, каже даље о. Милош.

За псовке каже да то нису никакви “вентили” већ отров који трује наш језик на површинском, а мисли на много дубљем нивоу, односно да трују душу.

Подсјећа и на ријечи Апостола Павла који позива да се не користе рђаве ријечи већ оне које доносе благодат онима који слушају - “Не жалостите Духа Божијег којим сте запечаћени за дан избављења”.
О. Милош се осврнуо и на проблем које човјеку данашњице доносе савремена средства комуникације.

“Ујутро никако одмах не корисити мобилни телефон, јер су прве информације које ће вам ускочити у свијест негативног карактера. Нипошто ни дан не завршавати уз мобилни телефон јер то ће вас пратити кроз сан”, казао је о. Милош, истакавши забрињавајући број непровјерених вијести које примамо здраво за готово.

Човјек се , констатује, данас често вјештачки испуњава осјећајем кривице и живи један потпуно неприродан начин живота.

“Прије свега не живимо у складу са свјетлошћу. Кад излази дан, кад излази Сунце треба и ми да излазимо. Многи тада иду у кревет. А онда када је дан на заласку да зађемо и ми. Међутим, електрично освјетљење вара наш мозак па даје илузију да је још увијек дан. Некада се уз свјетлост свијећа око припремало за спавање, а ова данас све новија достигнућа варају мозак и дају му савјет да је још увијек дан. Заправо, чине га још будним, па зато људи све касније одлазе у кревет и све неспособнији ујутро устају. Тако се гомилају недовршени послови и наша кривица. Зато сваки дан треба да се искористи тако да се оно што је заиста кривица у нама, препозна и исповиједи као гријех, а оно што није кривица не оптерећивати себе сувишним стварима. Не можемо ни ви ни ја да ријешимо проблем сваког човјека, а камоли проблем овога свијета. Како би то лијепо рекао Свети владика Николај Велимировић “поправи прво себе и свијет ће бити већ бољи јер је један неваљалац мање на њему”. Али не, ми би прво сви да мијењамо оног поред себе и та игра почиње наравно већ у браку. Муж би да промијени жену, жена мужа, и то је непрестана трка. Немој, остави, мијењај самога себе”, рекао је о. Милош, подсјетивши на ријечи старца Порфирија Кавсокаливита (20.в.): “Једно само треба да чинимо. Да се обратимо Њему, Христу, и да Га замолимо свом душом. Љубав према Христу, само она је оно што нам је потребно. Она је најбољи лијек против страсти. Нема потребе да се бавите трњем. Немојте да се замарате изгонећи зло из себе. Христос хоће да се не бавимо страстима и Ђаволом, противником нашим. Не, усмјерите воду ка цвијећу, па ћете се радовати његовој љепоти, мирисима и свјежини. Замислимо када би људе око себе доживљавали као цвјетове. Онда бисмо заиста живјели у башти. Јер све, заиста све, увијек је и само у оку посматрача. Према томе, тамо гдје кривица заиста постоји имајмо смјелости, али и довољно вјере, а тамо гдје не постоји немојмо увећавати непотребну количину тзв. патолошке кривице која човјека онда гура још дубље у неупоредиво тежа патолошка стања из којих онда нема излаза. Радујмо се овоме што имамо, радујмо се свјетлости, радујмо се Богу као извору наше свјетлости, као нашој нади и као разрјешењу свих наших недоумица и као ономе који једини дјелотворно може да разријеши сваку нашу кривицу”, поручио је о. Милош.

Предавање о. Милоша Весина организовала је Српска православна црквена општина которска.

(Фото - Радио Котор)