12.12.2021.

У цркви Светог Николе у Котору данас су молитвено  прослављени Свети мученици Парамон и Филумен и Свети Мардарије љешанско- либертивилски.

Архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић у бесједи је казао да смо у данашњем Јеванђељу чули добро познату причу о милостивом Самарјанину, коју је испричао сам Господ Исус Христос, подсјећајући и човјека који Га је питао и апостоле који су слушали, а кроз њих и све нас, што је оно главно и основно, односно како се заслужује Царство Божије.

“Дакле, оне основне двије заповјести о богољубљу и човјекољубљу “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и “ Љуби ближњега свога као самога себе” нису ништа ново што смо чули, али јесте оно што је главно и најважније, оно што се од давнина знало. Ту мислим и на Стари завјет, када је Бог свом изабраном народу, преко Мојсија, дао 10 Божјих заповјести. Оне су управо биле ово, јер се оних првих четири заповјести односе на наш однос према Богу ( Ја сам Господ Бог твој, Немој имати других богова, Не прави идола, Не узимај узалуд име Господа Бога свога), све је што се тиче нашег односа према Богу, док других шест регулишу наш однос према другима, према ближњима… Дакле, још тада, још у Старом завјету, то је био закон. У Новом завјету, исто то, само много једноставније и љепше, рекао је сам Христос кроз ове двије заповјести”, казао је о. Немања.

Појашњавајући зашто је то закон и зар је потребан за такве ствари, појашњава да није ријеч о нечему што нас ограничава и спутава нашу слободу, већ да нам буде водич, да нас руководи да останемо на правом путу.

“Ако не знамо кад, што и како, имамо закон и по њему се руководимо и нећемо скренути. Као и знаци који стоје поред пута кад возимо. Нису ту да нас ограничавају него да нас спасу. Дата нам је могућност да останемо на правом путу. Љуби Господа свога и љуби ближње своје јесте начин на који се спасавамо”, рекао је о. Немања. (За опширније кликните на наслов) 

На питање ко је тај наш ближњи, Господ показује да то није само онај који нам је најближи, који је ту поред нас, или из наше породице, него нам је то баш сваки човјек.

“Као примјер узима Самарјанина. Зашто баш њега? Не само зато што је то припадник другог народа у односу на Јевреје, него народ кога Јевреји нису баш вољели. Најблаже речено мрзјели су их. Народ од којег су најмање очекивали помоћ. Самарјани су народ који је некада био јеврејски, али је временом и стицајем околности отпао, када се царство подијелило на сјеверно и јужно. Касније су се мијешали са другим народима, што је била саблазан за Јевреје…И што се десило управо том Јеврејину? Није му помогао ни његов сународник, чак ни свештеним његов, него тај омражени Самарјанин”, казао је о. Немања, пиојашњавајући да нам Господ на тај начин ставља до знања да нам је сваки народ ближњи.

Богољубље и човјекољубље је, истакао је, начин којим се спасавамо и не само да се спасавамо већ се тако задобија и светост.

“Да је то заиста могуће и реално свједочи нам светитељ кога данас прослављамо - Свети Мардарије Либертвилски (Љешански) . Светитељ из наших дана, наших времена… Живио је у 20. вијеку. Колико јуче је канонизован (2015.), и из наших је крајева, из Љешанске нахије, из Корнета. Мјеста на путу од Цетиња према Подгорици. Ту је рођен, ту је живио. Школовао се на Цетињу, послије одлази у Београд, па у Русију. Својим животом показао је човјекољубље и тако зарадио, не само Царство Божје него и светост. Од малена је заволио Бога и Цркву. Још као момчић, док је на Цетињу учио средњу школу, хтио је да се замонаши. Ишао је код митрополита Митрофана Бана да га моли да се замонаши. Казавши да има времена за то он га је послао у Београд да учи школе, па је и тамо хтио да се монаши. Београдски митрополит је обећао да ће га замонашити у Студеници. Он одлази и иде пјешице од Београда до Студенице, гдје се са 16 година замонашио. Будући да је био веома паметан и надарен, након монашења одлази за Русију да тамо настави школовање, гдје се бавио и великим хуманитарним радом, започетим још у Београду”, прича о. Немања.

Већ тамо Свети Мардарије постаје познат по силним добрим дјелима, по организацији и способности.

“Затим су га слали у друге просторе, Молдавију, Украјину... Тамо се прочуо оснивањем фонда „За кап млијека“ који је прикупљао новац како би сиромашна дјеца, која иду у школу, ујутро имала комад хљеба и чашу млијека. Касније се опет враћа за Русију, али почиње Први свјетски рат, револуција, тешко вријеме и ту опет помаже свима”, казао је о. Немања.

Свети Мардарије емигрира у Америку са руском и емиграцијом из наших крајева.

“У Америци и Канади, гдје је било доста наших људи, организује их, тако да тамо данас, Богу хвала, постоје четири епархије. Тада није било ниједне. Он је заслужан што је формирана прва епархија за Србе у Америци. Он је саградио чувени манастир Светог Саве у Либертвилу, гдје је сада и богословски факултет. Од својих пара купио је земљу и почео да гради уз помоћ и Срба и осталих пријатеља. Саградио је манастир који је дан данас понос и дика Српске цркве у Америци, гдје је данас и факултет и свеучилиште. Ту се налазе његове мошти. Умро је веома млад, са 40 и нешто година, а 2015. Црква га је канонизовала. У гробу су, када је отворен, нађене му потпуно цијеле мошти. Тај дивни светитељ прослављен је у нашим данима и у наше вријеме. Он нам је свједок да се таквим животом дјелима заиста стиче Царство Божије. Нека би нас Господ Бог, молитвама Светог Мардарија Ускоковића, сачувао на том правом путу богољубља и човјекољубља, амин”, поручио је о. Немања.