26.10.2022.

Песник и академик Матија Бећковић био је звезда другог дана Сајма књига.

Публика је јуче у три сата испунила највећу салу за промоције, која носи име нашег нобеловца, где је Матија говорио своју поезију и беседио о својим пријатељима и песништву. За многе посетиоце овај догађај је означио почетак наше највеће манифестације писане речи.

Један од најстаријих активних књижевника је велика звезда међу много млађом публиком. Они су “уживо” на “Тиктоку”, “Инстаграму” и другим друштвеним мрежама преносили овај књижевни сусрет. Матија је читао стихове из књига “100 мојих портрета”, “Мојих 80” и “Онамо намо”, које је објавила Компанија “Новости”.

– Песама нема без успомена – рекао је Бећковић. – Не знамо по ком закону нешто памтимо, а друго заборављамо. Критеријум нису важни историјски догађаји. Често запамтимо нешто што је у том тренутку било безначајно, а после извесног времена се појави као нешто најважније што се десило – одједном се људи, са којима сам провео године, сведу на неколико успомена и призора.

Бећковић је поручио песницима да је важно да пишу своје песме и да не лажу:

– То би био грех, а песма не би ваљала. Михиз је назвао своју књигу “Аутобиографија о другим

а”. И ја сам имао тај исти живот који су одредили други. Одредили су га они који су ме обасјали својом добротом, дубином, усхићењем. Нисам се дружио ни са ким кога нисам волео и поштовао. (За опширније кликните на наслов)  

Многе песме из трокњижја Матија је писао у време пандемије вируса корона, као да је у том немирном времену желео да сачува сећање на драге људе.

– Никад нисам дуже седео за столом и писао, него у време короне – каже Бећковић. – Најважнија дела су настајала у нередовним временима: Данте је певао у изгнанству, Црњански у емиграцији, Пушкин у прогонству, Солжењицин у тамници… Тешко је наћи велико дело које је написано у редовним временима. Андрић је написао своје важне књиге у ратно доба, кад је бомба у тренутку могла да их однесе.
Бећковић је приметио да многи велики људи који су отишли заувек нису испраћени на прави начин.

– Ти људи су умирали и то се звала природна смрт, иако

ниједна није била природна. У књижевном одељењу САНУ са мном су седели Пекић, Киш, Селенић, Лалић, Џаџић, Исаковић… Ти људи, у најбољим стваралачким годинама, падали су као снопље. Нисмо се са њима опростили. Одавно нисам видео на телевизији неку сахрану. То више нико не региструје. А, некад је то било нормално.

Песник је испричао како је у Толстојево време постојала само једна камера:

– Само је њега сликала. Овековечени су последњи дани великог руског писца, а овде имамо један снимак с леђа Иве Андрића док иде кроз парк. Црњанског имамо како на радију чита неку песму. Десанка је дуго живела и често наступала. Снимци са тих догађаја су избрисани, јер је касета била потребна за нешто друго.

Матија каже да време брише људе. А, он је у три књиге сачинио портрете великих и малих, мало и много познатих људи који су обележили његов живот. У тим и другим песмама уметнуо је, вешто, и свој портрет.

– Најбоље је кад није намерно – казао је песник Бећковић.

Бећковић је затим на штанду Српске књижевне задруге потписивао своју књигу “Најнајнија”.
Извор: Новости