Његош се у которској Гимназији некада изучавао цијело једно полугодиште, а данас га једва можемо наћи у црногорским уџбеницима, па је сваки благословени књижевни допринос, који обрађује његово грандиозно дјело у садашњим временима, од немјерљивог значаја, чуло се на промоцији књиге „Петар ИИ Петровић Његош у српској критичкој мисли 20. вијека", ауторке Снежане Адамовић. 

Уз благослов митрполита Амфилохија, духовно вођство и савјете архимандрита Бенедикта и у издању манастира Светог архангела Михаила на Михолсјкој превлаци, књига је представљена которској публици протеклог мјесеца у ризници Српске православне цркве Котор, у организацији Српског пјевачког друштва Јединство Котор 1839. (опширније)

 Како наводи ауторка "у књизи о Његошу говоре најмудрији људи почетка 20. вијека: Иво Андрић, Исидора Секулић, свети владика Николај Велимировић и Милован Ђилас".

"Ако се питате откуд он (Ђилас) међу њима, тада очигледно није било бољег, образованијег марксисте, који је покушао, а он је то и урадио, да нападне на Његоша, Исидиру Секулић и Андрића. Андрића и не толико јер је увијек имао добре штитове у дипломатији, партији и знао је да плива", казала је Адамовић.

Истиче и како су владика Николај и Исидора Секулић били "исјечени" у Ђиласовој књизи "Легенда о Његошу".

"Није познато да је неко икада још написао неку тако ружну књигу о Његошу као што је то он урадио, уствари највише нападајући Исисдору. Она је требала да напише и други том своје књиге "Његошу књига дубоке оданости", али то након овог напада није урадила. Као мудра жена, математичар, која је писала "Писма из Норвешке", враћа се националном јунаку, пише једним женским писмом и не може да се одвоји од владике Његоша. Анализирала је живот младог Његоша, послије покушала да тумачи "Лучу" (али не баш успјешно) и "Лажног цара Шћепана малог". У другој књизи је требало да анализира "Горски вијенац", али након јавног напада Ђиласовог, а ко је тада живио зна о чему се радило, други том своје кјњиге је спалила. Тада је рекла да је Ђилас, тим свијим нападом, убио једну старицу. Више није написала ниједан ред. Она је свакако била храбра жена, али женска природа, године и незаштићеност у том комунизму, урадили су своје. Морала је некако да сачува своју главу", каже Адамовић.

Она је рекла и да је владика Николај поредио Његоша са апостолом Павлом.

"Владика Николај каже да је у свијету пуно вјерујућих, али мало религиозних, не само код нас и да су то само поједини људи као што су Достојевски, Карлајл, апостоли... Као најрелигиознију личност апсолутно пореди владику Његоша са апостолом Павлом и то је велика храброст. Али, ко смо ми да оцјењујемо светог човјека владику Николаја, двоструког доктора наука теологије и филозофије, који је и годину дана учио духовну академију у Русији.

Кажу био је владика Његош био много млад када је са 33 године написао "Лучу микрокозму", а да не помињемо 33 године Христове. Питање је колико то човјек треба да има година да буде млад или стар. Некоме не треба више година да буде мудар и да буде генијалан и светац. Дјело владике Његоша је велико, тешко разумљиво и тешко доступно, а многим лаицима и недоступно", каже Адамовић.

Подсјећа и на ријечи владике Николаја који је казао да "не вриједи човјек онолико колико језика говори, већ колико душа познаје, у које је ушао и спознао њихове патње".

"Покушао је да уђе у душу Његошеву и осјети тај тренутак и његову спознају, па се нарочито бавио "Лучом микрокозмом". Иначе, у проучавање овог дјела књижевно-теоријским методама се не може ићи уопште, већ се мора користит теолошки приступ", каже Адамовић.

Када је ријеч о Иву Андрићу додаје да му је Његош био духовни орјентир.

"Знате да Андрић није био српског поријекла већ да је по сопственом избору Србин и српски писац и тако се 1921. потписивао. Било је то вријеме када су Васко Попа, Давичо и други хтјели да буду српски псици. То је зато што српска књижевност има корјен. Андрић је говорио о Његошу као јунаку косовске мисли. Он није био претјерано храбар да испољава неке своје ставове, да подржи студенте, неке против власти, заштити овог или оног писца. Није чак ни за Црњанског хтио да помогне. Али оно што је зачуђујуће је да је више пута рекао да је Његош његов духовни орјентир и путоказ, мислећи да он то треба да буде нашем срспком народу. Потенцирао је стих "нека буде што бити не може", што никада није нашао у књигама ни исторји, ниједног другог народа. Осјетио је јачину ових ријечи које говоре о јакој вјери", казала је Адамовић.

Подсјећа и да је преко 200 доктората написано о владици Његошу и његовом дјелу и да ће се оно тек отварати.

"Што смо научили , колико смо разумијели "Лучу"? Владика Николај је рекао да је сигурно да се Његош воздизао до трећег неба и да се у неком тренутку са Богом сусрео. Вријеме је то када је писао "Лучу микрокозму" вријеме Великог васкршњег поста, када се затворио у своју келију", каже Адамовић.

Закључила је да "онај ко је теологију под звијездама учио, који није имао предаваче, класично образовање, ако се не рачуна нешто мало са Симом Милутиновићем, онда ми, људи који смо у Цркви и који смо у вјери, схватамо да је Његошев најбољи и највећи учитељ био његов свети стриц, митрополит Петар И.

"Моје скромно мишљење је да је довољно један дан, или дест минута, или само један сусрет кратки са светим човјеком, да се онај, који има неког потенцијала, препороди", казала је Адамовић.