10.09.2022.

У организацији Матице Боке , у присуству шест заступљених аутора, архијерејског намјесника которско-тиватског, протојереја Немање Кривокапића, предсједнице СО Котор Маје Мршуље и потпредсједника Општине Котор Синише Ковачевића, синоћ је у ризници Српске православне цркве при храму Светог Николе у Старом граду, одржана промоција антологије „Неодољива тешкоћа постојања. Српска књижевност на Косову и Метохији (КИМ) 2000-2020“ приређивача Александра Дунђерина.

Издавач је „Алтернативна“, из Косовске Митровице, а како се чуло на промоцији, књига Неодољива тешкоћа постојања резултат је Дунђериновог десетогодишњег проучавања српске књижевности на Косову и Метохији.

„Претходили су јој бројни текстови штампани у књигама, умјетничкој периодици и научним зборницима, као и прилози објављивани током 2019. и 2020. године на порталу Алтернативна о српским књижевним ствараоцима који су, по мишљењу Александра Дунђерина, обиљежили прве двије деценије XXИ вијека на Косову и Метохији. Ова антологија прилика је да се шира јавност упозна са до сада непримијећеном разноврсношћу и богатством савремене књижевности на Косову и Метохији. Такође, Неодољива тешкоћа постојања требало би да укине и неке предрасуде и стереотипе о косовској књижевности писаној на српском језику, те да покаже како она, и на тематском и на формалном плану, посједује аутентичност и самосвојност, и представља оригиналан допринос укупној националној литератури.

Антологија Неодољива тешкоћа постојања поред обимног предговора (студије) о српској књижевности на Косову и Метохији насталој у периоду 2000-2020. године, садржи и текстове (поезија, проза, драма, есеј, хроника) седамнаест аутора са Косова и Метохије – Даринке Јеврић, Драгомира Костића, Слободана Костића, Живојина Ракочевића, Жарка Миленковића, Бранке М. Касаловић, Александре Јовичић, Душана Захаријевића, Ленке Јакшић Каксие, Срђана Кошанина, Јовице Марковића, Новице Соврлића, Петра Сарића, Александра Деспотовића, Вука Пантовића, Митре Рељић и Предрага Радоњића.

Будући да је основни циљ књиге покушај да се представе основни увиди у нововјековну књижевну сцену Срба на Косову и Метохији (која се, у специфичним, некарактеристичним условима за XXИ вијек, формира од 2000. до 2020. године) у ову антологију уврштена су књижевна дјела само оних аутора који су у датом раздобљу највећи дио времена провели живећи и стварајући на том подручју, без обзира на то гдје су рођени. Са друге стране, иако је критеријум приликом одабира текстова који су објављени подразумијевао постојање уочљивих књижевних, умјетничких и естетских вриједности, водило се рачуна и о томе да се покажу стилске, поетске, идејне, идеолошке особености и различитости српске косовско-метохијске литературе“, речено је у најави овог културног догађаја.

На констатацију да доносе једну свјежу и снажну слику стваралаштва са Косова и Метохије Дунђерин је казао: (За опширније кликните на наслов) {gallery}KNJIZEVNOKIM22{/gallery}

„Драго ми је што смо овдје гдје се не осјећам као гост. Објаснићу кратко и критеријуме зашто је важно да су аутори са КИМ у смислу да живе и даље бораве на КИМ у претходних 20 година. То је зато што је Србима на КИМ потребна књижевна сцена и ако аутора тамо нема да бораве из дана у дан, онда не можемо говорити о културно-умјетничком контексту. Друго, када говоримо о тој свјежини и том неком новом моменту у косовско-метохијској српској књижевности, ту прије свега мислим на надограђивање једне огромне епске традиције, свега онога што вјероватно сви ми, без обзира да ли смо у Боки или било ком дијелу неког српског културног простора, осјећамо. Али, то је много разноврсније јер тај израз који се надовезује на ту огромну традицију, на косовску мисао, на КИМ као митопоетски простор, је итекако обогаћен разним, и у формалном и у тематском смислу, савременим темама, мотивима и ми можемо говорити заправо о књижевности која данас јесте у току оних основних вриједности укупне националне српске литературе, а наравно које су потпуно у складу са неким тенденцијама у европској и свјетској књижевности“.

На питање Колико је „Мушко писмо“ везано за средину, или има универзално осећање односа у свету, Жарко Миленковић каже:

„Ако на нашу средину гледамо као на врло патријархалну, онда јесте везано за средину. Шире гледано ми постајемо неко глобално село и онда се Мушко писмо може схватити као универзална порука. То јесте био, сада могу да кажем, и вид провокације и вид дијалога са Хеленским писмом које је било доминантно у једном периоду у стварању ауторки, па је то , ово моје Мушко писмо, негдје хтјело да покаже и укаже на положај и друштвену улогу жена у том доминантно мушком свијету, али на један обрнути начин“.

Када Ви, као докторанд књижевности погледате ову антологију, да ли сте поносни или не на сцену којој припадате?

„Наравно, ја сам поносан на сцену којој припадам јер је та сцена заиста сваким даном , како се упознајем са различитим дјеловима и крајевима у којим живимо и стварамо, на неки начин смо и врх књижевности и заиста ми је задовољство да са овим људима и разговарам и да их уопште познајем. Што се тиче Антологије она заиста, комплетно методолошки, са предговором који систематски обрађује, вреднује и методолошки ,представља врло значајну студију о књижевности КИМ, српске наравно и може се сматрати незаобилазном сваком даљем проучаваоцу ове књижевности“.

Ивана Вановац је говорила о томе колико је посебан стил писања аутора са КиМ.

„Да је посебан нешто спектакуларно, не бих рекла. Они свакако савршено добро прате све свјетске, европске, регионалне или уско националне трендове у литератури, тако да ту, ја мислим, нема неких већих одступања. Оно што је можда примјетно код њих јесте та снага мотива. Знате, на Косову је све јаче и концентрованије него било гдје“.

Чини се директном веза са традицијом. Да ли је реч о чувању ватре или недостатку животног простора, даха, искуства, мимо трагедије, животне опасности и неизвјесности?

„Има ту традиције, али на Косову традиција подразумијева све ово што сте накнадно исчитали. Кад из неких других крајева посматрате и слушате косовску причу, оно што ми називамо косовским митом, косовским завјетом, ми смо на Косову схватили да то није једна лијепа, романтична причица, да је то један много озбиљнији животни концепт. Ми косовску мисао живимо и то није нимало једноставно. Када је ријеч о стваралаштву, ми на Косову, код свих тих великих страхова, свих тих лудила којима свједочимо, ја то волим да кажем, ако од тога не направите нешто конкретно и лијепо, а то умјетност дефинитивно и јесте, онда сте потонули“.

О томе како се отети трагедији у поезији и да ли је обавеза пјесника да буде савјест народа, говорио је Живојин Ракочевић.

„То су та вјечна питања -што је обавеза пјесника, што је обавеза духовника, што је обавеза савјести? Та питања нас муче читав живот, али прије свега желим да се захвалим свима за могућност да размијенимо нека мишљења, да имамо дијалог ове вечери. Иначе, у нама се све преломило и у једном тренутку '99-те ми смо мислили, као и читав свијет и наш национални, да нећемо преживјети и заправо је највеће изненађење да постојимо и то је основна ствар. Посотоје два нивоа на КИМ гдје се улива и трагедија и срећа и љубав и мисао и умјетност и култура. Први ниво је наравно духовност и други култура. Ако нема стваралачких личности око Грачанице, Дечана, Патријаршије, Љевишке, то ће брзо постати гомиле лијепо сложеног камења и купиће их туристи. Уз сву силу коју ми можемо улагати, то ће се десити, као што се десило са већим симболима, ако нема стварања, ако нема креативних личности, ако нема живота, стваралачког живота. Зато је овај сусрет нама јако важан. Ми се налазимо у граду за који ми сматрамо да нас савршено разумије, јер ми њега видимо на фрескама у Грачаници. Которски и приморски мајстори Средњег вијека су били у Дечанима... Ми се често шалимо – па ко је сликао оне сипе и хоботнице по грачаничким зидовима, до наши приморски мајстори. Али, основа је како смо у Средњем вијеку тако добро комуницирали и како је могуће да у доба савршене комуникације, тако добро не комуницирамо и како је могуће да госпари овога града не могу кренути путевима Фра Вита Которанина и како се не могу срести са неким епископом Данилом нашега доба и разговарати, како треба да изгледају Дечани. Њих двојица су били пријатељи, то сигурно знамо. Само из пријатељства и љубави може се направити савршени спој какав је направљен у Дечанима. И то је најсавршенији, први спој наше културе. Хвала и једном Которанину који је открио Дечане послије рата, Ристу Ковијанићу, честитом, вриједном, преданом, троструком логорашу. Вашем Ристу који је нама открио Дечане. Нама који живимо поред Дечана. То су те дубинске везе стварајуће културе. Ако та култруа одавде не шаље младе људе да сијају међу фрескама у Грачаници, Дечанима или Архангелима у Призрену, те везе ће бити трајно нарушене. Ова антологија говори да смо живи стваралачки“.

На питање о преовлађујућем стању духа Новица Соврлић је казао:

„ Ми који смо остали тамо да живимо, не залазећи уопште у политичке воде, нисмо ничији, како је Петар Кочић писао у својој приповјетци сјајној. Нисмо ни Давидови, ни царски, ни спахијски. Не знамо чији смо, али смо своји на своме. Зато на крају ја у пјесми поручујем – нисам ничији, у Нигдини. Страшно, али је тако.

Некако нестају антологије као врста издања, а ова обухвата само један регион, људе сконцентрисане на један живот неизвјесности. Зашто је важна?

„Важно је да се пише, да се ствара и да ми својим писањем упозоравамо свијет, јављамо се да смо живи и да постојимо и стварамо у условима какви год да су. Можда је то наш тамни вилајет, али ми се у њему сналазимо и не кукамо. Боримо се да сваким својим словом укажемо свијету колико гријеши када смо ми у питању, али свијет ионако има премало слуха за наше страдање и не бави се питањем малих народа. Али, ја вјерујем у Господа Бога, вјерујем да ће правда и љубав која преовлађује у нашим стиховима допријети до њега и да ћемо ми изаћи, као што смо и увијек кроз историју излазили, као један слободарски народ, а ми о слободи и нади пјевамо.

Миљана Дунђерин је као дизајнер насловне странице поставила портрете књижевника.

„Као саће или као сунце, ту је затворен жути круг на насловној, као сјај заокружености или као опкољеност. Има симбиолике. Ови људи јесу свјетлост која долази у виду писане ријечи. Жалосно је што неки од њих нису са нама зато што просто више нису живи, неки нису могли да буду ту, а када бисте засебно упознали све те људе видјели би како они исијавају својим талентом који имају и мој задатак је био да код дизајна то на неки начин уоквирим. С обзиром да је ту више портрета то је било јако тешко, али Божјом промишљу је дошло до тог жутог круга на све те портрете и показало се као добра симболика, Свако исчитава онако како жели“.

Присутне је на крају поздравио потпредсједник Општине Котор и предсједник Скупштине Матице Боке - Синиша Ковачевић:

„Хтио бих да изразим велико задовољство што су наши пријатељи из јужне српске покрајине овдје вечерас са нама. Ово је почетак обнове историјских веза које је Бока свакако имала са КИМ. Ми Бокељи, Срби, православци и ви са Космета, имамо једну заједничку историју, јер смо опстали и остали Срби и православци испод многих озбиљних окупаторских администрација. Желим да кажем и да ми са тих рубних подручја имамо посебну потребу да се увежемо и повежемо, а култура је сигурно најјаче повезивање између наших народа“, казао је између осталог Ковачевић, најавивши и иницијативе Матице Боке за сарадњу са организацијама са КИМ у наредној години.

Данас ће „Неодољива тешкоћа постојања“ бити представљена у Тивту, у парохијском дому Цркве Светог Саве, гдје ће домаћин бити предсједник Општине Тиват Жељко Комненовић. 

Организатори ове мини турнеје су Матица Боке и Удружење „Шта хоћеш“, а суорганизатори су Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора и ЈУ Музеји и галерије Херцег Нови, а покровитељи Општина Херцег Нови, Општина Котор, Туристичка организација Котор и Општина Тиват”. 

Програм у ризници водио је новинар Предраг Николић.

(Радио Котор)