22.12.2020.
Синиша Јелушић, професор на Факултету драмских умјетности у Цетињу, разговарао је за информативни портал Срба у Хрватској P-portal.net о резултатима избора у Црној Гори, о културним и духовним традицијама овог простора и актуалним сукобима, надама и перспективама.

*Протекли парламентарни избори у Црној Гори, пуно више од уобичајене страначке промјене власти, личили су на неку врсту епохалне друштвене прекретнице и промјене основног културног кода. О чему се ради?

Да, без претјеривања, ријеч је о несумњиво епохалној друштвеној прекретници, јер је први пут један режим у Црној Гори ненасилно смијењен на изборима, иначе нипошто демократским. Партија Мила Ђукановића (ДПС) постојано је обликовала изборни закон према својим прагматичким интересима у којима је приоритет био останак на власти по сваку цијену! Ако један по свему ауторитарни начин управљања какав је успоставио Ђукановић контролише све битне сегменте друштва, онда је јасно да од демократских избора не може бити ни помена. Зато се, упркос свему, ова промјена нипошто није могла предвидјети, јер се чинило да смијенити до перфекције организирану криминалну власт, посебно када је о изборима ријеч (потпуна контрола изборног закона и бирачких спискова, куповина гласова, изборна корупција) – јесте немогуће. Уз то, механизму опстанка на власти користиле су и двије социо-психолошке особине, које се добрано рабе на цијелом јужнословенском простору: најприје, ефикасна манипулација националним осјећањима: хипостазирање оног “другог” као непријатеља који нас судбински угрожава, а затим наклоњеност ауторитарном вођи, што су особине једне битно предграђанске свијести за коју је “бјекство од слободе” (Е. Фромм), неупоредиво важније од рецимо хришћански поиманог “чина слободе”, у којем се чину личност једино аутентично потврђује.

Криза духовности
*Што је одлучило исход избора?  (За опширније кликните на наслов)   

По мом суду, пресудан узрок коначног исхода избора и пада Ђукановићевог режима представљао је феномен литија, превасходно црквеног масовног протеста на чијем је челу стајала Митрополија црногорско приморска Српске православне цркве. Рекао бих да су литије у највећој мјери представљале израз буђења или повратак религијском архетипу и у том смислу разликујем два плана у њиховом садржају: бунт потребе за смислом једног аутентичног хомо религиосуса, при чему је експлицитно била доведена у питање изворност учествовања у вјековној традицији хришћанске религиозне праксе и надаље, бунт који происходи из суочавања са општим стањем савремене црногорске збиље, препуне политичких обмана, лицемјерја и непрекривених тајкунских интереса. Литије су у духовном смислу представљале хришћанску саборност на дјелу, прожету блискошћу и љубављу и никакав чин насиља, иначе врло чест у протестима са тако огромним скупинама људи, овдје се није догодио. Истичем да на литијама нису били присутни само православни вјерници којих је, по природи ствари, било највише, него и припадмици других конфесија, сабраних у заједничком ходу отпора таквом стању. Мени је било нарочито знаковито да су многи интелектуалци, лијеве или десне оријентације, све ово речено у погледу хришћанског религиозног надахнућа, одлучно доводили у питање, изражавајући велико жаљење одласком режима Мила Ђукановића “због тога што нас је Ђукановић увео у високо цивилизирано друштво европске демократије”, а сада је дошао теократско клерикални систем, неки су спомињали и хомеинијевску џамахирију, чији нас је мрак, говорили су, све у кратком часу прогутао.

*Како објашњавате анимозитет модерних људи према категоријама духовности и религије?

То је једно од најважнијих питања везаних за проблем човјекове егзистенције данас. Грубо речено, најприје све се догађа сагласно Ничеовој профетској опомени да је Бог мртав (обично се заборавља да у том Заратустрином исказу стоји и додатак – “и ми смо га убили”!) Како смо то ми убили Бога? Па убили смо га, рекао бих, поистовјећивањем себе као субјекта рационалности и превасходно као носиоца техничког ума. Стога је право стање у коме живимо – нихилизам. Бивствовање је искључивом окренутошћу према материјалном, дакле временитом и пропадљивом, потпуно заборавило да је човјек у овом свијету само homo viator, путник, а тиме је то бивствовање изгубило своје пресудно утемељење у начелу вјечности: Sub specie aeternitatis. Вјечност је замјењена пропадљивом временитошћу, али из дубине несвесног ипак незадрживо продире питање о смислу, као кључно питање. Тај расцјеп материјалног и духовног одређује кључну кризу духовности у којој се данас налазимо.

*Какве су посљедице таквог стања по вашем мишљењу?

Када се искључи та димензије духовног или трансцендентног у разним димензијама и сферама, ту мислим и на културу и умјетност, онда на једној страни долазимо до те огромне празнине и зјапећег великог Ништа, а на другој страни имамо “замјену”, а то је оно што ја називам привлачном порнографском, таблоидном културом и са њом придруженом политиком. Погледајте само насловнице – није ли то најдубље понижење свега људског у нама. Рекао бих да долазимо до спреге политике и порнографије таблоида, који онда потпуно доминирају нашим умом и нашим животима. У сагласности са тим, имамо, шире гледано, потпуни пад образовања, ако на примјер говоримо о Болоњској реформи, у којој су миноризирани сви предмети у којима се његовало теоријско мишљење, мишљење као мишљења још од старих Грка јер су такви предмети проглашени – непрактичним. То је онда довело до пада интересовања студената за теоријске и филозофске предмете, а онда је то симптоматично за укупан пут ове цивилизације и на то камо она иде. Човјек и друштво тако су постали нешто неважно и јефтино оруђе политике у сарадњи са медијима.

Прожимање Истока и Запада
*Поред политичког отпора дотадашњем режиму у Црној Гори, колико је масовно судјеловање у литијама било мотивирано националним разлозима?

Ту је важно рећи, насупрот интерпретацијама да је ријеч о великосрпском национализму, да је појам српског идентитета у Црној Гори превасходно духовна категорија или категорија културе, и да у том смислу она постаје на неки начин и наднационална. Имам у виду хришћанско духовно начело, изведено из нама заједничког темеља кирило-методијевске традиције, што је данас из неких разлога сасвим заборављено и политички потиснуто, а тај изузетни темељ развоја потоње духовне традиције, преко језика и заједничке културе и духовности, афирмира словенство на овим просторима, као аутохтон појам у односу на вјековне притиске и са Истока и Запада. У том смислу, не треба сметнуту с ума да Растко Немањић, потоњи Свети Сава, представља једну од најреспектабилнијих европских личности краја 12. и прве половине13. вијека у сасвим општем а не једино националном смислу. Јер се показује изузетним у многим дисциплинама као што су примјерице, књижевност, теологија, сликарство, архитектура, политика, дипломатија, медицина или правне науке… Није ли природно да га српски народ као утемељивача хришћанске културе у највећој мјери прославља, а да на њега, са не мањим уважавањем гледају и сви други. Насупрот томе, политичка идеологија савременене Црне Горе све је учинила да се име Светог Саву резервише једино за приватно помињање, иако и он заједно са својим оцем, Стефаном Немањом, родоначелником владарске лозе Немањића, потиче са простора данашње Подгорице (Рибница). Уз то, да поновим опште мјесто, Свети Сава је утемељитељ прве, Зетске епископије (1219.) касније митрополије, у манастиру светих Архангела на тиватској Превлаци, у Боки которској. Управо са тог простора шири се његов духовни утјецај, који, између осталог, потврђују многи топоними са његовим именом на простору Боке, Грбља и Паштровића, али и Црне Горе у цјелини.

*У чему је наднационални смисао овакве духовности?

У нашим болесним подјелама, најчешће намјерно потискујемо да је сасвим извјесно, предање Светог Саве највећма истовјетно предању светог Бенедикта Нурсијског, са врло развијеном традицијом бенедиктинаца у Боки. Ово духовно прожимање наслеђа Истока и Запада, није било присутно само у култури Боке, него карактерише у највећој мјери културу и умјетност средњовјековне Србије. Било би важно подсјетити на фра Виту Которанина, градитеља бисера средњовјековне српске архитектуре, манастира Дечани. Може ли се то данас уопће замислити: да је један од најзначајнијих споменика православне културе градио један фратар, уз то уношењем јасних елемената западне романике у архитектонски стил српске/византијске архитектуре једног манастира на Косову и Метохији. Или примјер култне Јелене Анжујске, католкиње и главне јунакиње једне од најизузетнијих средњевјековних биографија, удате за српског краља Уроша Првог Немањића, која је изградила православни манастир Градац у Рашкој. То је та стара кореспонденција великих култура, у којима је потиснуто уско национално и вјерско у име опћих трансцендентних вриједности и то би требало бити руководећи императив и за данашње вријеме. Или, да споменемо Св. Нектарија Егинског који све ово сажима у поруци: конфесионалне разлике нису препрека братској љубави!

Хармонија различитости
*Како изгледа та комплексна веза када је у питању данашња Црна Гора?

На трагу познате Броделове студије, може се уочити повезаност условно различитих типова духовности у Црној Гори који имају блиску културну супстанцу, што је, наравно, посебно карактеристично за приморски дио Црне Горе. Лично ми је блиска примјена једног, строго узев, књижевно-теоријског појма интертекстуалности (Бахтин, Кристева), у значењу међусобне повезаности текстова на теорију културе: није ли култура заправо један палимпсест или текст чије суштаство чини присутност мноштва других, различитих текстова? Да будем сасвим прецизан: ова теза се сасвим супротставља данас опсесивном ставу о тзв. чистим, по правилу, супротстављеним идентитетима, а чини ми се посебно примјенљивом у анализама културног бића на просторима Црне Горе и, не мање, Хрватске. Културе нису у односу искључивости, него почивају на односу прожимања.
Уколико је већ неопходно истицати националне посебности као културне специфичности, никако се у томе не смије запоставити свијест о заједничким супстанцама које су најчешће у посебним формама појавности скривене. У том смислу ми је посебно близак примјер културалног су-односа Срба и Хрвата, на Приморју посебице, који је тако очит у књижевном дјелу мени поебно драгог Владана Деснице. Не треба ни помињати примјер Николе Тесле, сина православног свештеника из личког Смиљана, Србина, који је био дубоко свјестан простора своје Хрватске из којег је потекао. Или, у једном писму Петар II Петровић Његош пише да је он “Србин, Црногорац, Југославен и Словин”, које категорије нису искључиве него су, као што рекох, у односу кореспонденције. Како се увјеравамо, Нјегошу, код кога је појам српства без сумње доминантан, није сметало да у самоодређење унесе појмове који битно посједују и неку врсту хармоније различитости. На Балкану не постоји нешто по себи и за себе, потпуно одвојено од неког другог културног, националног или религијског одређења. Хисторијски, Хрвати кореспондирају са српском културом у Хрватској која је ту вјековно присутна, али и обрнуто. Хоћемо ли коначно схватити да ме Други увијек чини богатијим, а да ме, напротив, строга национална или културна подјела осиромашује.

*Ипак, данас је идеја прожимања различитих људи и култура проказана на разним странама?

Тај став о прожимању не одговара у првом реду политици јер она себе поуздано легитимише на сталним подјелама. Стога што политичари највећма не говоре оно што мисле, него говоре оно што им у датом тренутку доноси политичку корист у стицању власти! Показује се да се ова жудња посебно ефикасно реализује уколико у свој политички програм унесете сацрум нације! Ту бих кориговао Марxа: опијум за народ није религија него прије нација. Ради се о томе да је у преовлађујућим ставовима који се тичу актуалног поимања нације присутна, изравно или не, теза о сакрализацији нације. Крајње упроштено, можемо рећи да клеронационализам, та јерес етнофилетизма, започиње онда када хришћански вјерник противречи Павловом исказу да „Бог не гледа ко је ко… Вјером у Исуса Христа сад сте сви синови Божији“ (Гал. 3:36). Строго узев, хипостазирање нације и Христов наук јесте логички контрадикторно (: појмови се међусобно нужно искључују), јер како је уопште могуће да будемо националисти, уколико себе хришћанима зовемо? И да успут споменем мисао руског теолога Владимира Соловјова: „Лјуби други народ као свој сопствени…“ (изведено према: Лјуби ближњега свога… (Мт. 22, 39), који повезујем са ставом о једној суштини бића у коме „Нема ту више ни Јевреја ни Грка (: Срба ни Црногораца, СЈ) … јер сте сви само један у Христу Исусу.“ (Гал. 3, 28). Не обавезује ли ме овај став отуда на однос према Другоме који је, упркос свим разликама, по суштини а не појавности (етнос, раса, конфесија) – свагда мој брат у Христу. Ријеч о поруци коју јамачно сви знају, али је ствар у томе да је једва ко данас активно живи и примјењује. Све ово обухваћено је Ничеовом опоменом о смрти Бога, и зато је његова опомена данас за нас посебно важна и актуелна.

…Битно је да Иво Андрић својим чином објављује, по мом суду, најдубље разумијевање појма слободе, на начин како га формулише апостол Павле ријечима: „Стојте чврсто у слободи којом нас Христос ослободи…“ (Гал. 5.1), идеју о слободној човјековој личности која нам допушта да спрам највишег Бића, порекнемо државу, друштво, нацију, конфесију; можемо, дакле свему томе рећи не – из идеје слободне личности која је у нама и у односу на коју ничему спољашњем не морамо бити подређени. Овдје читаоце радо упућујем на теологију о. А. Шмемана, који питању слободе у контексту овог значења, посвећује посебну пажњу.

*Што је то Косовски завјет који се у расправама о идентитету у Црној Гори често спомиње?

Рекао бих да одговор на ово питање најцјеловитије дат у гласовитом есеју Иве Андрића “Његош као трагички јунак косовске мисли”, који почиње реченицом “Ова је драма почела на Косову”. Андрић упућује на живу косовску традицију у Црној Гори, с посебним убјеђењем да је “Црна Гора квинтесенција косовског мистерија”. Присјетимо се и његовог запажања да се у црногорским планинама “крсту служи а са косовским јунаком Милошем живи”, и да су само у тој свјетлости разумљиви дјело Нјегошево и његова судбина. Хоћу да нагласим да је Иво Андрић у свом блиставом огледу изнио најдубље поимање важности Косовског завјета за дух и традицију Црногораца. У контексту актуалних питања, не мање сам увјерен да се данас, у црногорским школама, ова метафизичка димензија историје и егзистенције, свјесно потискује и уопште не помиње. Данас је иначе ова Андрићева тврдња равна скандалу: етнички Хрват и католик, написао је најдубље редове о метафизици Косова.

*Што би било потребно, у данашњем свијету подјела и антагонизама, да бисмо уопће могли схватити категорије полифонијских идентитета?

Био би нам свима потребан један истински и дуготрајан интердисциплинарни дијалог, чега рецимо на подручју данашњег образовања прије свега, али и шире јавности нама јако недостаје. Таква култура дијалога, без политичке, културне и конфесионалне искључивости, била би јако љековита за овај свијет. Усудио бих се рећи да би то рецимо било јако потребно и за судбину Срба у Хрватској које се тако не би непрестано доживљавало као дежурне кривце него би се у њима тражили наши ближњи, и онда када је прошлост међусобних односа била пуна трагичних искустава.

Данашњи хришћани, па тако и они у Хрватској, не могу искрено причати о “добром Самарићанину” ако у себи немају солидарност, топлину и љубав према Другоме. У тој релацији је онда и нешто истински свима неопходно – покајање, на начин како га разумије Достојевски у Зосиминој поруци у “Браћи Карамазовима”: Сви смо криви за све! Са тим позивом покушајмо прихватити једни друге и остварити оно по чему у битном смислу јесмо људи. Зато и Српску православну цркву у Хрватској треба прихватити, не на начин искривљено националистичких и идеолошких ставова, него преко аутентичних порука братољубља које та црква покушава да пренесе.

НАПОМЕНА: Користимо ову прилику да објавимо и необјављени дио интервјуа са професором Јелушићем.

„Уз то се обликовање мнења о Србима као егзистенцијалном непријатељу, коју угрожава сам опстанак Црне Горе, која је требало бити спасоносна, парадоксално – окренула се у своју супротност! Наравно, Црна Гора нипошто није једина у пласирању става о националном непријатељу, што се, политички гледано, на нашем терену свагда показивало јако продуктивним. Прецизније, по мом суду, у Црној Гори је политичко конституистање Другог/Срба као изворног непријатеља, идеолошки је пројекат вјештачког националног инжињеринга јер Срби и Црногорци нису два народа него, историјски и културно, један исти народ. У томе је и смисао с болом исказане поруке ректора цетињске Богословије Гојка Перовића: „Нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас!“, која упућује на једност природе онога „нас“ и “њих“, као два појавна облика једног истог суштаства.
Упркос томе, у Црној Гори се, грубо узев, радило о систематском потискивању заједничког културног обрасца (нпр. духовне баштине Митрополије црногорско-приморске, традиције Петровића и Његоша, Косовског завјета, Обода и ћирилице, Марка Миљанова и Љубише…), који свједочи о вјековном српском идентитету на овим просторима. Том обрасцу је био супротстављен политички наум вјештачки продуковане конструкције новог, аутохтоног идентитета, карактеристичног за све националистичке пројекте, да споменем један од његових несумњивих зачетака – још прије пет деценија уклоњену Његошеву капелу на врху Ловћена, замијењену Мештровићевим монументалним нехришћанским маузолејем, чије је значење идеолошки далекосежно јер је смјерало на уклањање двају кључних предиката који се са њом повезују: српског и хришћанског у Његошевом пјесничком бићу. С овим је у непосредној вези, нама ближе, примјерице, на опсегу заједничког српскохрватско језика, конструисање тзв. црногорског језика који би по сваку цијену требало бити аутохтони језик, до свих тих већ увелико рабљених националистичких теза о аутохтоности историје, религије, отуда културе, који творе посебност црногорске нације“.

Извор: ИН4С

(Митрополија црногорско-приморска)