29.05.2021.

Поштовани корисници портала СПЦ Котор, преносимо вам дио из излагања проф. Љиљане Чолан, уреднице књиге „Отац Момо“, са промоције одржане 24. маја. ове године у цркви Светог Николе:   

   „Часни оци, оче ректоре, поштовани господине конзуле, драги пријатељи, браћо и сестре, добро дошли на промоцију књиге „Отац Момо“ коју је СПД „Јединство“ приредило и штампало поводом годишњице упокојења у Господу, архијерејског намјесника бококоторског, пароха которског,  протојереја ставрофора Момчила Кривокапића. Књига је изашла из штампе дан прије литургијског помена оца Мома, и била је подијељена свим гостима у ризници Светог Николе, 23.априла 2021.

Радост је била видљива на лицима људи који су добили књигу која је спомен на нашег духовног оца, великог просветитеља модерног доба, поштоваоца писане и усмене традиције нашег народа.

   Првобитна замисао је била да се књига зове Српски писци оцу Мому и да буде штампана као зборник текстова, а након низа књижевних вечери на којима би наши познати писци говорили о својим сусретима са оцем Момом. Та замисао је у виду пројекта била представљена Министарству спољних послова Републике Србије, Управи за сарадњу с дијаспором и Србима у региону. Добили смо извјесна средства за реализацију тога пројекта од овог Министарства.

Како, због пандемије, нисмо успјели одржати поменуте програме и читања, одлучили смо да сакупимо постојеће текстове о оцу Мому, углавном написане након његовог упокојења.  Као уредник књиге покушала сам направити причу о његовој личности од тих текстова. У томе ми је много помогао Михајло Пантић, српски књижевник, критичар и универзитетски професор.

   Књигу је написао сам отац Момо, пером својих пријатеља, пером својих претходника, пером својих духовних чеда и гласом првог српског архиепископа, Светог Саве, за чијим стопама корачамо.

   Књига је подијељена у три дијела. (За опширније клиокните на наслов)

Управо Савина „Жичка беседа о правој вери“ отвара ову књигу.  Текст је у преводу сада блаженопочившег епископа Атанасија Јевтића, а преузет је из његове књиге „Свети Сава и косовски завет“. Савину „Жичку беседу“ отац Момо је уз свете списе, сматрао суштином православља, зато сам је и одабрала као почетни текст. Ова бесједа је први пут изговорена на сабору у царској лаври Жичи. Био је то велики догађај за српски народ, на Спасовдан 1221.године, пред Спасовим домом. (Представљен је први духовни пастир Српске цркве, архиепископ Сава, а затим је он крунисао свог брата Стефана,  првог српског православног монарха, Стефана Првовјенчаног.)

Другог дана сабора, Свети Сава ће, са архиепископског трона, одржати ову знамениту бесједу, одмах након читања  Светог Јеванђеља. Обратио се свима присутнима као својој браћи у Христу, али и чедима богозваним и позвао их да приклоне своја богољубива срца и послушају његове ријечи о томе како треба живјети на правој вјери и како зидати и предати покољењима постојану духовну грађевину.

Отац Момо је је био позван да у овим нашим крајевима зида Савину цркву, проповједа Савину бесједу, и упућује своје стадо да узраста по мјери раста висине Христове. Сам је изабрао тај пут, јер је препознао важност позвања. Много пута смо од њега чули и упамтили да треба знати препознати позвање и не издати тај божји глас у себи и дејство и силу Духа Светога.

    Други дио књиге започиње текстом Матије Бећковића о Христовом војнику који је дошао у царски град Котор.

Тај долазак као послијератно чудо, или промисао божја, био је први чин историјске драме коју су на овим просторима одживјели митрополит Амфилохије и отац Момо.

    Њихове духовне подвиге сачували су у својим емисијама новинари Радио Светигоре. Зато је трећи текст у књизи управо преузет са портала овог радија. Сам наслов је свједочанство за покољења: „Упокојио се у Господу светионик наше цркве отац Момчило Кривокапић“.

Неизмјерно смо захвални овом радију и за серијал емисија „И ријечи и дјела“ којима су нас првих четрдесет дана након упокојења оца Мома подсјећали на његове бесједе.

„Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах“, ријечи су апостола Павла које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим, а ми имамо преко 150 емисија „Питајте свештеника“ (у којима је он био гост радија) да се преиспитујемо колика је наша вјера и са чим ћемо изаћи пред Светога Саву, Милоша Обилића и друге српске витезове „који живе докле сунце грије“.

   Митрополитова бесједа поводом обиљежавања четрдесет дана од упокојења оца Момчила говори о животном ставу нашег пароха. Приносио је себе Господу, и све је могао у Христу Исусу који нам моћ даје.  

Следећа два текста су везана за породицу „малу цркву“.  

Текст „Повратак ђеда Сава у отаџбину“ је исповијест самог оца Мома, који је имао невјероватне приповиједачке способности. О важности доношења земних остатака ђеда Сава из Аргентине у Црну Гору говорио је до најситнијих појединости тако да, док читамо овај текст, имамо осјећај да смо са њим у Аргентини, у провинцији Ћако, видимо и владику Кирила који доноси нардово уље којим се помазују кости ђеда Сава...Сви учествујемо у тој „приватна причи“, али то је жива прича, живих људи, живог човјека кога је имао ко да врати у отаџбину... У овом тексту је описано и устоличење владике Кирила у трон епископа буеносајреско-јужноцентралноамеричког.

Текст Оливере Балабан „Мала црноока“ је посвећен љубави која је јача од смрти. Попадија Смиљка је била највјернији саборац оца Мома у дужој од пола вијека борби за оживљавање Котора и „враћање Бога у душе тамошњег народа“. ( „Не би било Момчила да није било Смиљке“, ријечи су оца Гојка на попадијиној сахрани.)

Наставиле су њихове душе да се допуњују и вјечно радују пред Господом.

Њихова биолошка и духовна дјеца свједоче на земљи снагу спознаје те апсолутне љубави.

Секретар СПД „Јединство“ Драган Ђурчић, у тексту „Отац Момо и Котор, говори о доласку оца Мома у град који је до 1931.године био сједиште Бококоторско-дубровачке епископије. Саборна црква Светог Николе је била једини мирски храм у којем се богослужило сваког дана у години. Посебности су богослужење по Јерусалимском типику у вријеме Страсне седмице, Молебан Пресветој Богородици током Успенског поста који се служи од 17.вијека, начин обиљежавања крсне славе код православних Бокеља, крштење са кумом католичке вјероисповијести у православним храмовима је једино могуће у Котору, сахрана кад су у питању супружници различитих вјероисповијести је уз свештеника обје конфесије...Суживот православаца и католика у Котору обиљежен је  и посебним слављењем Савиндана и Лода, 27.јанура, међусобно поштовање огледа се сваког Великог Петка када се не оглашавају звона на цркви ни једној ни другој...

Отац Момо је заслужан за обнову Српског пјевачког друштва Јединство, Кола српских сестара, формирање ризнице...

Нарочито је важно истаћи залагање оца Мома за подизање цркве светог Петра на Прчању. Текст господина Јована Маркуша говори о том животном подвигу которског духовног неимара. И заиста оно што је на правој Божјој вјери саграђено, неуништиво је. Данас се у тој цркви служи сваке суботе, и отац Немања има и у тој цркви, активну школу вјеронауке.

У првом дијелу књиге су текстови свештених лица којима је отац Момо био узор и духовни отац.

Отац Дражен Тупањанин говори о проти Момчилу свештенику каквим су хтјели да постану многи његови ученици. Сјећање на први сусрет у манастиру Савини је слика која се носи кроз живот - глас и стас попа из Котора, касније Оца Ректора доживљава као спој Јована Кронштатског, Његоша, владике Николаја и Александра Шмемана.

Оца Ника Урдешића је кроз богословско образовање родио по други пут отац Момо, зато он с правом каже у свом тексту да је „жив отац Момо, док год буде живо и последње његово дијете.“

Отац Мијајло Бацковић, у бесједи изговореној 7.септембра 2020.године поводом годишњице рукоположења оца Мома у свештенички чин, слави слободу добијену крајем августа и захваљује оцу Мому, Мојисију Црне Горе, у име свих братстава православне омладине, у име Михољског збора, у име Српске народне гарде, у име Матице Боке, у име свих оних које је отац Момо храбрио да истрају и да без компромиса бране име и достојанство православне Боке.

Дирљиво је било чути оца Бацка који је, када му се попадија Смиљка захвалила на надахнутом говору, из срца рекао: „Лако је говорити о оцу Мому, тешко је било говорити пред оцем Момом.“

Епископ Стефан Шарић је годину дана раније бесједио поводом прославе 50 година службе оца Мома, човјека Јеванђеља који је све своје ученике успјевао да научи да буду Христови војници, опомињући их  да треба да буду увијек само Христови, а не Момови, иако је тај Момо био „владика међу свештеницима“, најдивнији помагач Христов.

Ни о чему на свијету није радије говорио него о Васкрсењу Христовом. То је била основна тема сваке његове проповиједи свједочи ђакон Душан Биговић, и подсјећа нас на често навођене ријечи из псалма: „ На Бога се поуздах; нећу се бојати што ће ми учинити човјек.“

И на посланицу Солуњанима Светог апостола Павла је упућивао отац Момо своје ученике: „Радујте се свагда!,

                         Молите се без престанка!

                         Духа не гасите!

                         Све испитујте, добра се држите!

Текст „Поп Момо“ оца Гојка је једно посебно „Вјерујем...“ на овим нашим просторима. Свештеник врло свјестан свог позвања, говорио је отац Момо за свог наследника оца ректора. Актуелни догађаји управо потврђују ријечи оца Мома. А о томе су чим ћемо изаћи пред Момчила говориће нам вечерас сам отац Гојко.

Сусрети писаца са оцем Момом су посебни дио ове књиге.

Професор Михајло Пантић  пише о својима сусретима са оцем Момом сваког љета...

Никола Маловић као духовно чедо оца Мома има своје посебно мјесто и у књизи, као што је имао и у срцу оца Мома.

Бећир Вуковић нам казује да ко год је икада свратио у Котор, морао је срести оца Мома и понијети га са собом...

Богић Булатовић нас је вратио у епску причу о војводи Момчилу наших дана, и опоменуо нас на то да је много званих, а мало изабраних, много је рођених, а мало пробуђених. Много лијечника, а видара мало...Говорника превише, а мудраца ријетко...Зато оно што је Момчилу било до кољена, нама се по земњици вуче...

Мишо Вујовић свједочи о хајдуку у мантији, који је знао стићи и утећи и на страшном мјесту постојати. А све то, уз онај најважнији став, који нам је отац Момо тумачио и кроз пјесму о Сењанину Иво, а то је: „Ако Бог да!“

Први дио књиге завршава одломком из путописа А.Лаковића „Хиландар и Света Гора“.

Враћамо се извору - чувеном светогорском монаху чији се дух осјећа у скиту на Спасовој води, најмистичнијем локалитету за ходочаснике.

Започели смо књигу пред Спасовим Домом (Жичом) и његовом бесједом, а други дио књиге завршавамо умивајући се поред Спасовог извора на Светој Гори. Умивамо се огледајући се на површини воде, као да се сами собом умивамо, као да се Доментијаном и Теодосијем умивамо, као да се Светим Савом умивамо. Као да смо, макар на час били на извору Вјечности.

Трећи дио књиге је глас савремених књижевних стваралаца који су се сусретали са оцем Момом и каснија своја дјела прожимали и његовим причама:

Горан Петровић: „Празнина“

М.Пантић: „У блоку 21“

Н.Маловић: „Лутајући Бокељ“

Б.Булатовић: „Есеј о шетачима“

А.Лаковић: „ Речима“, „Кадионица“

Б.Вуковић: Бочица мастила; Долазак јагњета

Славко Перошевић: Срећан пут у царство небеско

П.Поповић: Изгнанство у поднебесју

В.Косовић: Пред благодатним ликом

Фотомонографија је на крају књиге, најранији период службе и последња година живота“.

Подсјећамо, о књизи су још говорили протојереј-ставрофор Гојко Перовић и књижевник Никола Маловић. а промоцији су присуствовали и: предсједник Општине Котор Владимир Јокић, предсједница Скупштине Општине Котор Маја Мршуља, потпредсједник Општине Котор Синиша Ковачевић, конзул Републике Србије Зоран Дојчиновић, предсједник Српског пјевачког друштва “Јединство” (Котор 1839) Војин Лазаревић.

Организатори овог значајног књижевног догађаја, који је привукао пажњу бројне публике, били су Српска православна црквена општина которска и Српско пјевачко друштво „Јединство” (Котор 1839).

Видео:
https://www.youtube.com/watch?v=7GU0cjvbyOY

Фото - Андреа Шеваљевић

Видео – Острог студио