22.01.2021.
Професор Призренске богословије Дејан Ристић говорио је за божићни број Стазе Православља, званичну публикацију Српске православне цркве за Северну, Централну и Јужну Америку. Разговарао протојереј др Братислав Брацо Кршић:

Призренска богословија 2021. године слави велики јубилеј који има духовни, историјски и културни значај. Реците нам нешто више о овом самом јубилеју и које припреме предстоје за његово обележавање.
– Српска православна богословија Св. Кирила и Методија у Призрену обележиће у току 2021. године два јубилеја: 150 година свог постојања (1871-2021) и 10 година обнове рада у царском Призрену (2011-2021). Идући у сусрет овим значајним јубилејима, читава 2020. година била је посвећена промишљању, припреми и разноврсним активностима. Наставнички савет, на челу са Епископом рашко-призренским Г. Теодосијем, донео је одлуку да неколико наших издања буде посвећено овим јубилејима: „Призренске беседе”, Светог оца Јустина Ћелијског, „Старине Призрена” (на српском и енглеском), Роксанде Тимотијевић, Свети Старац Порфирије Кавсокаливит, духовни отац и васпитач, Георгија Крусталакиса… Посебно нас је обрадовала одлука Министарства трговине, туризма и телекомуникација, да усвоји предлог председника Матице српске Драгана Станића да Пошта Србије, поводом јубилеја, изда поштанску марку са Призренском богословијом и ликом Симеона Симе Игуманова, оснивача и заштитника Призренске богословије. У част свог светог покровитеља, призренски богослови снимили су композицију Б. Јоксимовића Химну Сими Игуманову, која је успешно била певана на свечаности приликом прославе стоте годишњице Симе Игуманова, 1904. године у Призрену. Премијерним објављивањем ове заборављене Химне, 1. јануара, започећемо Нову јубиларну 2021. годину.

У сарадњи са Косовско-метохијским одбором Матице српске организовали смо међународни научни скуп: Призренска богословија – живот, мисија, допринос, који због епидемијске ситуације није одржан у заказано време, него је одложен за 2021. годину. Неколико дана након одлагања научног скупа, упокојио се Митрополит Амфилохије, који је пријавио тему за призренски научни скуп, а после њега и Његова светост Патријарх Иринеј, који је био председавајући Почасног одбора. (За опширније  кликните на наслов) 

2020. године, 20. новембра, уснуо је у Господу Његова светост Патријарх Иринеј. Исто тако десет је година од блаженог упокојења Његове светости Патријарха Павла. Обојица првојерараха наше Цркве су блиско везани за вашу Богословију. Реците нам нешто о тој њиховој везаности и утицају на живот и рад Богословије.
Његова светост Архиепископ пећки и Патријарх српски Г. Г. Иринеј био је ученик, професор и ректор у Призренској богословији. У време његовог управљања Богословијом живот је у доброј мери био унапређен. Подигнуте су нове зграде, уведено је грејање. Као Епископ нишки, Патријарх Иринеј пружио је уточиште евакуисаним ђацима и професорима из Призрена, који су под његовим окриљем наставили живот и рад. Приликом освећења обновљене Призренске богословије, 15. маја 2016. године, изјавио је да је то најрадоснији дан у његовом животу, јер је доживео да његова Alma Mater поново стане на ноге, обнови се и отпочне свој рад. Патријарх Иринеј је последњи пут посетио Призренску богословију у оквиру своје посете Косову и Метохији од 13. до 16. априла 2019. године. После вечерње службе разговарао је у салону са ректором Еп. Теодосијем и професорима, док се сутрадан, у току првог часа, обратио ђацима и професорима у свечаној сали богословије. Његове речи, које нам је упутио тога дана, прилажемо за Ваш часопис Стаза Православља.

Као Епископ рашко-призренски, Патријарх Павле је свих година свог епископског служења неуморно бдио над Призренском богословијом и у њој оставио неизбрисив траг. Долазак Епископа Павла у Призрен означава прекретницу у животу богословије. Многобројне генерације богослова, сада већ служитеља широм васељене, препричавају разне догодовштине и искуства са овим светим човеком, строгим подвижником, који је одисао духом Светог Јеванђеља и молитве, али који је итекако умео да буде духовит и нашали се. Немерљив је његов допринос у богослужењу и црквеном појању. Живо се сећам заједничког Повечерја у Призренској богословији, после којег нам је дежурни васпитач свечано саопштио да је Епископ рашко-призренски Павле изабран за патријарха. Била је то општа радост. Богослови су одмах запевали многаја љета. Дирљив је био опроштај Патријарха Павла са Призренцима на Светој литургији у призренској Саборној цркви, и са богословима у Богословији. Поред Иринеја и Павла, Призренска богословија подарила је српском народу још два патријарха, Гаврила и Варнаву. Са нестрпљењем очекујемо Свети архијерејски сабор у фебруару да и новоизабраном патријарху отпевамо многаја љета, када буде уведен у трон Архиепископа пећких у Пећкој патријаршији.

Сваке године о Видовдану молимо се Богу да изнова доживимо и видимо Косовски завет у нашем свакодневном животу. Реците нам како ви доживљавате тај празник будући да сте на Косову са нашим народом, свештенством и монаштвом?
Имамо ту привилегију и част да у овим тешким временима живимо и радимо на нашој заветној светој земљи. У Призрену је пре погрома живело 10.000 Срба. Иако нас је тренутно доста мање, на Косову и Метохији ми смо свој на своме, а кроз нас и са нама је цео српски народ. Често се чује да смо чувари Косова и Метохије и да Србија треба да сачува ту своју територију, што је тачно, али из друге перспективе, из перспективе очувања сопственог идентитета, Косово и Метохија чувају нас. Косово и Метохија чувају српски народ и Србију. Свети отац Јустин Ћелијски је осетио значај косовског опредељења, па је зато и говорио да је аутентично православље сваког Србина светосавско-лазаревског духа, а то је дух Светог јеванђеља. Видовданским етосом одишу вапајне речи Владике Атанасијa из Херцеговине, које је написао у име Новомученика Стефана и Харитона, верујем и у име већине данашњих Срба широм планете. Ове речи се на Светом Косову доживе дубоко и потресно, али далеко од Косова још дубље и још потресније: Ако те заборавим, Косово, Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик мој гркљану моме, ако те не успамтим, Метохијо моја, ако вас не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Богу, Спасу моме!

Косово је зеница ока нашега, срце српскога бића и колевка српске духовности и државности. Шта нам је чинити да се поштују грађанска права загарантована међународним законом за Србе и друге народе који живе на територији Косова и Метохије и да се обезбеди очување свих здања СПЦ?
Што се нас тиче, учинићемо све да наставимо да живимо и сведочимо, пред домаћом и светском јавношћу, да су Косово и Метохија, као што рекосте, зеница, срце и колевка нашег бића, не омаловажавајући никога, напротив, поштујући и уважавајући све наше иноверне суседе. Надамо се да ће бити довољно мудрости, безазлености и храбрости код оних који сматрају да владају светом, да допринесу нормализацији живота људи на Косову и Метохији, и очувању Косова и Метохије у саставу Србије.

На који начин основне Православне истине приближити младим нараштајима?
Најбоље се учи на примерима. Гола теоретисања, цитати, препричавања, без соли Духа Светога, без дубљег доживљаја и свештеног искуства, можда могу да створе тренутну илузију површне религиозне бајковите среће, али не могу да покрену човека на дубљу промену, уразумљење и живот у Христу. Примери, сваки са својим последицама и плодовима, са једне стране, проповедника сладуњавих или опорих моралистичких проповеди, рационалистичких „теолошких” разглабања, а са друге, древних и савремених Светих људи, који су успокојили Бога у себи и зрачили искуством богопознања, управо то доказују. Истина има невероватну привлачну моћ, иако воли да се скрива, док је лаж, која се рекламира и намеће, површно омамљујућа, али је суштински ипак одбојна. Зато је можда и најкраћи одговор на Ваше питање, уједно и путоказ нама који се трудимо на пољу слова и сведочења, начело које истиче један савремени исихаста Светогорац, научен од својих старијих претходника: Бити истинит!

Наша Света црква припрема нас за дочек Божића – рођења Христовог молитвом, постом и да покајањем уронимо свој ум у срце и да се вратимо Богу и ближњима својима и тако достојно прославимо Његово оваплоћење. Како ви и студенти доживљавате овогодишњи пост под неубичајеним Ковид-19 околностима?
Свих ових година заједнички се трудимо, посебно са богословима IV разреда, који уче Христологију, да сагледавамо оно што је главно, што представља централни Догађај нашега спасења, а то је оваплоћење Сина Божјег. У оваплоћењу остварила се вековна жудња људског рода: природа људска постала је природом Бога Логоса. У Личности Богочовека Господа Исуса Христа, нестворена, неограничена, бесмртна божанска природа, сјединила се са створеном, ограниченом, смртном човечанском природом. Збила се и открила Тајна од века сакривена – Бог у несливеном јединству оваплоћен. Тај највеличанственији Догађај, коме нема равна, славимо на Божић. У Христу, сви смо постали синови и кћери Бога Оца, кога Духом Светим доживљавамо као Родитеља, како и певамо у нашој химни Хранитељу призренском: Духа Твога благодаћу просветли нас и усини Оцу Твоме, Оцу нашем небеском. Лични однос између Бога и човека, човека који се Богу обраћа са „Оче”, долази до своје пуноће у евхаристијском јединству Бога и човека, где се светотајинским учешћем/причешћем, Духом Светим дарује опит тајне Христа, тајне сапрожимања две природе у Личности, размене својстава, охристовљења нашег Њиме, обожења и усиновљења Оцу Небеском. У том контексту учимо се и трудимо да свој живот светотајински вежемо за Њега, који је уједно и Спаситељ и Спасење. То је универзална истина за све људе свих времена, од које поиграва унутрашње биће оних који се у вери поклањају тајни и са љубављу целивају главицу витлејемског Детета – Пантократора, Победитеља смрти.

Реците нам, молим вас, шта можемо конкретно ми у дијаспори да учинимо за студенте, професоре, а и сам рад Богословије данас, те да бисте наставили свој рад, колико толико под нормалним условима?
Ви сте се по том питању већ доказали и доста урадили. Помоћ и подршку представља само ваше опхођење према нама. Епископ Максим је на Косово, Метохију и Призрен долазио још као студент са владиком Атанасијем и пре најновијих страдања, а од обнове Богословије 2011. године само је наставио традицију. Он је стално присутан и спреман да притекне у помоћ, не само богословима, него свима потребитима широм Косова и Метохије. Незаборавно је гостопримство које нам је више пута указао, као и сви ви, његови сарадници. Благодарни смо вам на томе, али и на материјалној помоћи и прилозима који нам стижу од парохијана из Епархије западноамеричке. Значајно је помогнута економија манастира Грачанице, која храни и ученике Призренске богословије.

На крају, која би била Ваша порука читаоцима Стазе Православља?
Савремени духовни оци, од којих су неки већ уписани у диптихе Светих велике Цркве Христове, слажу се да је највећа пошаст нашег времена брига/стрес/секирација. Сва друга искушења, а уз њих и корона, само распирују бригу која је најпогубнија. Рекао бих да се у речима Херувимске песме, коју певамо у Светој литургији, крије лековита порука за све нас: сваку сада животну бригу одбацимо, то јест, да се не секирамо, него да трпељиво подносимо искушења, да се са љубављу старамо једни о другима, ослањајући се на кротког Господа. У Њему ћемо наћи мир, радост и изобиље живота. Христос се роди, драги оче и драги читаоци Стазе Православља!

(Митрополија црногорско-приморска)