30.12.2020.
Пише: Марија Живковић

Колашин је прије десетак дана добио свој духовни симбол – мурал-икону са ликом митрополита Амфилохија, који је насликан на фасади хотела „Горска“, а један је у низу мурала који су спонтано почели да се сликају по многим градовима широм Црне Горе, Србије – од Косова до Војводине, Херцеговине… Феномен незабиљежен! Никада ничији лик није толико сликан и за тако кратко вријеме насликано толико мурала са ликом високопреосвећеног Владике, и никада нико није насликао мурал-образ. Овај је први и јединствен. Аутори су зографи Анастасије Радовић и Вук Дабетић, а одсликавање је покренула Православна омладина Цркве Светог Димитрија.

Митрополитов лик на муралу-икони насликан је у стојећем положају над манастиром Морача, на врелу Светигоре, духовном темељу и изворишту дјечака Риста Радовића. Приказан је скоро у пуној величини у плаво-бијелим одеждама: плаво симболика – чистоте и одабраности, и бијело – симболика свјетлости преображењске, боја правденика. Под полукружно засведеним обликом који симболише дио круга, вјечности, уздигао се Митрополитов свијетли лик, а над хладним градом – да га чува и да бди над њим са жезлом у једној руци – игуманским и очинским достојанством и крстом у другој – симболом свог страдања и свог подвига – мучеништва и апостолске службе. Изнад његове свијетле главе је ловћенска капела златасте боје новог Јерусалима, круна Владичине патње и страдања. Патње – и због оних који су га данас гађали бојама, дрвљем и камењем. Патње – јер он је мученик рода свога.

Сигурно је трепетом задрхтала кичица „слуге љепоте Божје“, морачког живописца Анастасија Радовића док је на фасади исписивала Свјетлост и Ријеч, Благослов и Љубав, благу вијест Колашинцима, најљепши визуелни језик који је свима јасан и разумљив. „Зографе, докле твој поглед допире?“ Али бескрај живе ријечи није чула „коњица ноћи“ нити је жељела да је чује у свом ратном покличу.

Није то неприхватање умјетничког дјела (јединственог!), универзалног језика, него је то неприхватање истине. Удар незнања, мржње, нечовјештва, дивљаштва на љепоту, на светињу. И то данас, на дан тридесет година устоличења на Цетињу. Опет се потврђује она библијска истина да пророк није добродошао у свом мјесту. Није био добродошао Владика ни за живота, а ни сад док „кроз звијезде нетремице посматра“ читав град и ту несрећну богохулну душу која је оскрнавила његов свети лик. Али није оскрнавила њега, него себе, свој образ. А сваки камен њему „један је Христу мање“, како му пјева Пјесник Матија, и та плава мрља је суза његова бисерна за несрећним родом својим, који умјесто да се поноси првом иконом-муралом (вјероватно првом на свијету), он је ружи, грди, протјерује свети лик са зида. Нови иконоборци! Онај ко се залетио на икону погодио је самога Христа у срце, јер светитељ је живи Христов образ!

(Митрополија црногорско-приморска)