16.02.2021.

Пиише: Архиманадрит мр. Евсевије Меанџија

Прошло је нешто више од четристотине година од упокојења најчувенијег енглеског писца, песника и драматурга Вилијама Шекспира и око сто и кусур година од издања “Књиге почасти Шекспиру“ (A book of homage to Shakespeare) у којој се налази и текст Светог Владике Николаја “Шекспир-Свечовек“ ( Shakespeare-The Pananthropos).[1]

“Књига омажа или почасти Шекспиру“ је зборник дела са првог великог међународног јубилеја у част Шекспира одржаног у Лондону 1916. године где је учествовао и Свети Владика Николај као млад јеромонах. Због ратног стања широм света највећи број учесника послао је своје текстове уреднику издања професору енглеског језика и књижевности на Кингс Колеџау др Исраелу Голанзу (Sir Israel Gollancz).[2]

Професор Исраел Голанз је био син Рабина Самулеа Маркуц Голанза (The Rev. Samuel Marcus Gollancz) који је био старешина Хабро Синагоге, која је једна од прве три Ашкенази синагоге које су подигнуте у Лондону 1656. године а која након сједињена са Великом Сингогом 1936. године бива затворена.[3]

Потичући из тако значајне рабинске породице и са широким образовањем професор Исраел Голанз био је један од оснивача Британске академије за Хуманстику и Друштвене науке и и њен први секретар од 1902. до 1930. године. Бивајући на тако значајној функцији и притом као професор на Кингс колеџи професор Исраел Голанз, као велики истраживач дела и личности Вилијама Шекспира, био је један од организатора Свечаног јубилеја посвећеног 300. годишњици од упокојења Вилијама Шекспира и главни издавач “Књиге почасти Шекспиру“ .  (За опширније кликните на наслов)

Занимљиво је да је “Књига почасти Шекспиру“ изашла на дан кад се Вилијам Шекспир родио и упокојио, 23. априла, дан који Енглеска слави као свог заштитника Светог Великомученика Георгија. Наиме, Вилијам Шекспир се родио 23. априла 1564. године а упокојио се 23. априла 1616. године у Стадфорду на Ејвноу. Иако се свуда званично спомиње датум његовог рођења 26. април, тј. дан када је био крштен Вилијам Шекспир, ипак је он рођен 23. априла, тј. три дана раније јер по црквеним правилима Агликанске цркве новорођено дете мора сачекати 3 дана да би се крстило, што значи да је рођен 23. априла на дан Светог Великомученика Георгија.[4]

У Цркви Свете Тројице у Стадфорду на Ејвноу Вилијам Шекспир се крстио, венчао и тамо је сахрањен, а на надгорбном споменику из 17 века пише : “Сачекај, путниче, куда се журиш ? Дешифруј, ако знаш како, кога је завидна смрт ставила под овај камен. Шекспир – напустио нас је човек живахне нарави. Његово име краси овај гроб више него сав његов украс. На крају крајева, оно што је написао чини да се живи клањају свом генију.“[5]

Заиста томе генију се поклонио и велики Свети Владика Николај као млад јеромонах и представник дипломатије Краљевине Србије која са борила за ослобађање Србије и српских земаља од Хабсбуршке монархије и њених савезника. Наиме, налазећи се тих година Првог светског рата у Лондону Свети Владика Николај постао је једна од најзначајних личности које су бориле за интересе српског народа и Краљевине Србије. А о важности личности младог јероманаха Николаја сведочи и чињеница да је био први неагликански свештеник који је одржао беседу у Катедралном храму Светог Павла у Лондону на Видодан 1916. године, и то у присуству и самог краља Велике Британије Георгија Петог (1865-1936).

Познанство са делима Вилијама Шекспиром датира још од 1908. године када је Свети Владика Николај припремао на Оксфорду докоторску дисертацију о философији Џорџа Берклија[6] коју је одбранио следеће 1909. године у Женеви. Студирајући у Енглеској и изучавајући философију Берклија, Свети Владика Николај је упознао и енглеску историју и књижевност, а посебно дела и личност Вилијама Шекспира. То образовање му је дало могућност да током дипломатске мисије у Енгелској упозна елиту британског друштва у Лондону, између којих је био и декан и професор Кингс колеџа у Лондону свештеник Агликанске Цркве Rev. W. R. Matthews који је био Почасни краљевски капелан. Захваљујући познанству са деканом W. R. Matthews јеромонах Николај Велимировић упознао је и професора Исраела Голанза који је био главни и одговорни уредник издања Зборинка радова посвећеном Вилијаму Шекспиру.[7]

Занимљиво је да на сам дан издавања тог значајног дела посвећеног Вилијаму Шекспиру 23. априла 1916 уприличен свечан пријем делегацији Српске православне цркве на челу са Архиепископом београдским и Митрополитом Србије Димитријем (потоњим првим Патријархом обновљене Српске патријаршије) у Саборној Цркви Светог Петра у Вестминстеру, познатијој као Вестминстерској опатији. [8]

Професор Исраел Голанз био је уредник чувеног џепног издања “Храм“ (Temple) посвећеног Вилијаму Шекспиру које је изашлао 1890. године и доживео велики успех. Саме припреме за прославу почеле су још 1904. године док је у јуну 1914. године основан одбор за прославу Шекспировог јубилеја који су сачињавали представници Британског Краљевства, Сједињених Америчких Држава са амбасадором W.H. Page, осталих страних земаља, Британске академије наука са председником Лордом Плимутом ( Lord Plymouth) док је секретар био сам професор Исраел Голанс. [9]

Нажалост због вихора Првог светског рата, није било могуће да се прослави Шекспиров јубилеј како су испрва замисили. Ипак велики број књижевника, песника, теоретичара књижевности, философа и научника разних хуманистичких наука послали су своје радове Комисији за прославу Шекспировог јубилеја.

У зборинку радова међу текстовима великана књижевности попут Томас Харија, Сенкејвевича, Тагоре, Сантајане, Џона Бејлиа[10] нашли су се и текстови двојице Србина, професора и потоњег ректор Београдског Универзитета Павла Поповића “Шекспир у Србији“ и јеромонаха Николаја Велимировића “Шекспир-Свечовек“.[11]

У своме приказу Шекспирове личности Свети Владика Николај га доживљава као “свечовека“ који својим делима превазилази границе Британског Комолвелта уједињујћи све народе света на такав начин што је описао скоро све карактере људске заједнице. Управо у уводу то и наводи Свети Владика Николај говорећи да он није упознао Шекспира, али да је зато Шекспир описао њега на такав начин да читајући дела Шекспирова налази самог себе у њима.[12]

Тадашњи јеромонах Николај Велимировић сматра да Шекспир не жели ставити свет у један калуп, да га униформише или створи кловнове од нас како би данас рекли, већ да обогатимо наш дух изучавајући друге културе, религије и нације уједно разумевајући њихов дух са циљем да не будемо Ничеов “ Натчовек“ већ Шекспиров “Свечовек“.[13]

Шекспир поштује различитости душа које су се уградиле у мозаик Велике Британије са својим малим или великим нацијам, обичајима, религијама и према Владици Николају оснивач тога духовног мултикултурног царства је сам Шекспир, коме сам јеромонах Николај свечано додељује титулу „Краљ Шекспир!“[14]

По јеромонаху Николају не постоје никаква друга дела после Светог писма која тако дубоко описују контраст између добра и зла као што Шекспир приказује у својим драмама кроз карактере разних личности без обзира да ли су у питању краљеви или просјаци,мушкарци или жене, свеци или криминалаци. Ипак Шекспир не даје одговор у својим делима како решити проблем зла, већ се тај одговор налази у Светом писму, закључује отац Николај Велимировић.[15]

Иако Шекспир не даје директан одговор већ само слаже мозаик од карактера разних личности ипак тиме изражава дубину човекољубља која се оцртава у његовом свечовечанском карактеру. То је препознао и Свети Владика Николај који повезује англосаксонски свет са словенским приближавујући “епског свечовека“ Шекспира “лирском свечовеку“ Достојевском.[16]

На крају свога излагања о Шекспиру као “свечовеку“ Свети Владика Николај закључује да не постоји Божије створење на земљи да је толико мало да би било одбачено као ни толико велика људска слава да би се могла упоредити са Божијом. А слава Вилијам Шекспира је заиста велика као и његова „свечовечанска душа“ која је описала многе личности састрадавајући са њима баш као и што је Свети Владика Николај састрадавао са “свечовеком“ Шекспиром налазећи тајне своје личности изучавајући дела “краља Шекспира“.

Прошло је 400 година од упокојења Вилијама Шекспира и 100 година од објављивања зборника радова “Књига почасти Шекспиру“, где се налази и текст Светог Владике Николаја Жичког и Охридског. Због духа “ничеовског натчовека“ изазван је Први светски рат и није се могао свечано обележити тристогодишњи јубилеј у част на “епског свечовека“ Вилијама Шекспира.

Данас, кад је читав свет опет у сличној кризи посрнулог “ничеовског натчовека“, који хоће да уништи “свечовечански дух“ Шекспира кроз отуђење од Бога и човека стварањем виртуалних светова без Шекспирове свечовечности, остају сама дела Вилијама Шекспира као залог за једну светлију хуманију будућност. А то је дубоко осећао и Свети Владика Николај оправдано назвавши Шекспира “свечовеком“.

[1] https://archive.org/details/cu31924013146257,с.520-524

[2] https://www.encyclopedia.com/religion/encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/gollancz-sir-israel

[3] https://www.jewishgen.org/jcr-uk/london/hambro/history1.htm

[4] https://www.history.com/this-day-in-history/william-shakespeare-born

[5] https://shakespearedocumented.folger.edu/holy-trinity-church

[6] Џорџ Беркли упокојио 1753. године Беркли, који осим што је био философ, био је и мисионар и Епископ Агликанске Цркве. Иначе, Џорџ Беркли је један од најпознатијих философа субјективног идеализма, који најбоље изражава својим фундаменталним начелом: „Бити јесте бити опажен“ (Esse est percipi)

[7]https://www.researchgate.net/publication/323669999_Activities_of_Father_Nikolai_Velimirovich_in_Great_Britain_during_the_Great_War

[8]https://www.researchgate.net/publication/323669999_Activities_of_Father_Nikolai_Velimirovich_in_Great_Britain_during_the_Great_War,

[9] https://www.thebritishacademy.ac.uk/publishing/review/28/british-academy-and-shakespeare-tercentenary-1916/

[10] Џон Бејли, чувени књижевног критичара који је написао познату мисао “ако напишем, да ли ћеш купити и ако купиш да ли ћеш прочитати“( If I write it, will you buy it an will you read it?)

[11] https://global.oup.com/academic/product/a-book-of-homage-to-shakespeare-9780198769699

[12] https://archive.org/details/cu31924013146257, с.520

[13] https://archive.org/details/cu31924013146257, с.520

[14] https://archive.org/details/cu31924013146257, с.521

[15] https://archive.org/details/cu31924013146257, с523-524

[16] https://archive.org/details/cu31924013146257, с 524

(Митрополија црногорско-приморска)