27.11.2023.

”Рекох богови сте” (Пс 82,6.) Ова старозавјетна реченица коју наводи Сам Господ (Јн10,34), дубоко је обиљежила духовну имагинацију Православља. По православном схватању, хришћанство није пуко поштовање одређених догмата, нити пуко угледање на Христа кроз етички труд, већ непосредно сједињење са Богом, оно што би свети оци назвали ,,обожењем” или обоготворењем. Он постаде човјек да би смо ми постали бог, каже Св. Атанасије Велики за Христа, Он се оваплотио да би смо се ми обожили. Религиозни живот – уколико га схватимо као човјеково општење са Богом, или човјеково поимање Бога – увијек се може одредити као узајамни и двострани однос и дјеловање Бога и човека, Творца и твари, Нествореног и створеног. Обожењу као циљу хришћанског живота, односу са Богом, поимању и општењу са Њим, на један посебан и својствен начин тежили су, и теже, исихасти кроз читаву историју Цркве.

Назив исизахам долази од грчке ријечи исихија (ηςυχια) што значи: мир, мировање, тишина, спокојство. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила много више и имала је један дубљи смисао. У православном духовном, а нарочито монашком животу то се првенствено односило на унутрашње молитвенο тиховање како би то рекао ава Јустин Поповић.[1] Исихија је тражење унутрашњег мира, који превазилази сваки ум, она није напросто спокојство, налажење мирног мјеста за живот, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар (срце), кроз вјеру, покајање, пост и молитву а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира.[2]

О исихазму као начину живота и духовног стања, а у ширем контексту и о исихастичком богословљу, говоре оци Цркве још од првих вијекова хришћанства, и то: Кападокијци (Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски), Евагрије Понтијски (IV век), Макарије Египатски (IV век), Диaдох Фотички (V век), Псевдо-Дионисије Ареопагит (V век), Јован Лествичник (VI-VII век), Максим Исповједник (VI-VII век), Јован Дамаскин ( VI-VII век), Симеон Нови Бoгослов (X-XIвек), Никита Ститат ( XI век), и други монаси и аскете. Богословску синтезу тог старог предања созерцатељног монаштва Источне Цркве извршио је ,,слава Солуна и исповједник благодати”[3] Св. Григорије Палама. (За опширније кликните на наслов) 

Повод за искрсавање богословског лика Светог Григорија Паламе на историјску позорницу XIV вијека у Византији биле су за православни Исток парадоксалне теорије калабријског монаха Варлаама. Појава сваке јереси у Цркви, поред буре и борби које изазива, има и позитивни резултат: богословско-догматско дефинисање откривених истина вјере, злоупотребљаваних од стране јеретика. Тако је Црква из исихастичких спорова у 14. вијеку саборски формулисала вјеру која је живјела у Цркви, богословље о нествореним божанским енергијама, богословље које се обично по нашем мишљењу погрешно назива паламистичким. Погрешно је зато што то није учење само Григорија Паламе, него учење Православне Цркве, као и због тога што су многи свети оци прије њега говорили о разлици између суштине и енергије. Палама је захваљујући својој великој богословској даровитости развио већ постојеће учење и живу вјеру, и истакао њене практичне посљедице и размјере. Повод за почињање спора који је имао резултат саборску одбрану вјере и њено формулисање, дакле, дао је калабријски монах Варлаам (1290-1348). Он је започео овај спор, а послије њега наставио Григорије Акиндин (+1348.), па Никифор Григора (1295-1359), па Прохор Кидон.

Варлаам се као дидаскал бавио тумачењем списа Псевдо-Дионисија Ареопагита, и на основу његових тумачења Ареопагита која је користио у расправама са Латинима наводно бранећи православље, најбоље се види његово учење о Богу, које је повод да Палама устане против њега. Ареопагита није тумачио у православном духу, у духу тумачења православне тријадологије и христологије. У апофатизму Ареопагита кога је пренаглашавао, налазио је основ за јединство Цркве. По њему ако је Бог несазнајан, зашто да продужавамо дискусије о исхођењу Светог Духа. Ово је био повод за одбрану православља и иступање Григорија Паламе из испоснице Светог Саве. Како је то примијетио Јован Мајендорф, Варлаам је у полемици са западном схоластиком најбоље израженом у томизму, пао на испиту православности. У свом бјежању од интелектуалистичког реализма западне томистичке схоластике, он се у Солуну и Светој Гори сусрео и сударио са мистичким реализмом византијских исихаста.[4]

Када се добро осмотре историјска позадина, богословске прилике, узроци и посљедице спора, постаје јасно да је у питању борба православних богослова, на челу са Паламом, за објашњавање тог живог и непрестаног односа који хришћани живе у заједници са Богом. Монаси и учесници спора су осјетили да је улог, када је у питању овај спор много велики, осјетили су да се ради о питању од животне важности. То је питање, да ли ће људи Бога видјети као причасног, будући да нам је једном и за свагда то и постао кроз Оваплоћење Свога Сина, или ће га и послије чињенице Оваплоћења, доживљавати као саможиву, себедовољну и онострану монаду: ”Треба нам тражити другога Бога (него што је то мртви ,,Бог” Варлаамовог философско-богословског ,,есенцијализма”), Бога који није само самодовољан (αυτοτεληj- самосавршен), самодјелатан (αυτενεργητον- самосебекрећући), који Сам Себе Собом посматра, него и Бога доброга (тј. истински Суштег, Живог, Љубећег). Јер се Он тако неће задовољити да се покреће само Сопственим созерцавањем, нити ће бити само непотребит (тј. без недостатка и било какве потребе), него ће бити и преизобилни(υπερπληρεστατον). Јер на тај начин, захотећи као Добар да чини добро, Он неће бити безсилан, немоћан (=адинамичан); нити ће бити само непокретан, него и крећући се, јер ће на тај начин свему и свима бити присутан Својим творачким и промислитељним изласцима и енергијама. И просто напросто, треба нам тражити Бога Суштег који је некако заједничаран (Θεον οντα πως μεθεκτον- партиципантан, причастан), у Којем и ми заједничарећи, свако на себи својствен начин, бићемо и ми према тој аналогији заједничарења, сушти и живи и обожени (οντες και ζωντες και ενθεοι εσομεθα).”[5] Према томе, Исихазам као начин мишљења и живота, је одраз богословља Цркве које се није могло помирити са релативизовањем Откривења преданог нам једном за свагда преко Исуса Христа (упор. Гал 1,12).

Како се расправа све више распламсавала једино рјешење је било сазвати сабор. Сабор се састао у палати Влахерни 28. маја 1351. под предсједништвом цара Јована VI Канкакузина, цар савладар Јован V био је тада у Солуну. Сабор је био необично бројан и одржан је са великом свечаношћу. Паламино богословље је саборски потврђено, и признато као наставак и развијање учења светих отаца. Од одлука сабора сачињен је посебни Томос, познат као Саборски томос 1351. године, који су потписали цар Јован VI Кантакузин, патријарх Калист, и сви чланови и епископи у јулу. Касније га је потписао и Јован V Палеолог и његов савладар Матеја Кантакузин.

Велики отац и учитељ Цркве, Св. Григорије Палама, развио је, дакле, богословље које се темељило на богатом светоотачком насљеђу ранијих епоха. Основа његове теологије налази се у мистичкој традицији византијског патристичког хеленизма, посебно у традицији макаријевских Омилија и дјелима Ареопагита, Јована Лествичника, Филотеја Синајског, Симеона Новог Богослова и других. Може се рећи да је теологија Св. Григорија Паламе теологија свјетлости, теологија обожења у своме практичном смислу и благодатном испољавању кроз Свете Тајне.

Јеромонах Никон Кокотовић

[1] А. Радовић, Основи Православног васпитања, Светигора-Цетиње, 2002, 245

[2] Исто, 244

[3] Из тропара Св. Григорију Палами

[4] Исто, 222

[5] Исто, 117

Митрополијa црногорско-приморскa