09.04.2020.

1.

И док си дланом длануо, живот се живота мануо, ђаво је црним кануо на трепавицу Богу. Свак већ види и зна како сам ја од давнога времена гронуо и пануо, те већ никуђ не могу. Нешто јер сам хрпио зло на плећи, црпио мало добра, крпио, за лелек и за јек. Нешто од старости, а највише од свакојаке муке и труда, које сам подносио и претрпио у вељи мој вијек. Чувајући зере, мрвице нахере гора, ђе се звјере хвата сном за гушу: слободу нашег отечества и христијанске вјере, чувајући народ и сиротињу као своју душу.

2.
Праштање није лак ни назув а ни свлак, њим нас је Христов знак сапео и сдријешио. Молим сваког Црногорца и Брђанина, да ми опрости свак, коме сам какву жалост учинио, или сам што сагријешио. А праштам и ја, стало ме да забацим све заломе, што памтим, све што клало ме: јер нечист немам куд. Просто да је од мене свакоме, за довијек, великоме и маломе: на пришествију Христа Бога второме и на страшни Божји суд.

3.
Још на крају свјесном, још ми врагу бијесном, лети пријетња десном ко из пушке танет. Пак свеколико заклињам и самослилнијем Богом, и свега свијета Творцем, и свом силом небесном: и најпрви свему народу чиним овај аманет. Кумим вас рода широм, и братственичким збиром, и овим намастиром што пркоси и пријечи: да ме у љубави општенародној кротко укопате и ожалите, у тишини и с миром, да не би ни крвник крвнику тадер проговорио ни горке ријечи.

4.
Но знајте, јер не знате, све погани се врате, сви дугови се плате, кад конац пређу смрси. Другу вас молбу молим и страшнијем и свемогућнијем Богом заклињам, да вјеру утврдите и задате на моје мртве прси. Да не крене пјена ни суза оног трена, ни јарост закрвљена на обијест да не гре: да нико никога не тиче у сву нашу земљу и епархију, кроза све нахије, села и племена до Ђурђева дне. (За опширније кликните на наслов)

5.
И у црковно, да ми у њих, у добра која крих од некрста, у стих и мач за псеће штење: да у црковно добро и имуће не тиче нико никада, за вас и ваших свих, и за сваку вашу срећу и поштење. Пак Христос да вас христи, уз претке да сте чисти, на праведника листи, да не бих с неба слазио. И да ми свако црковно чељаде, калуђере и служитеље, вазда пазите и држите, како сам их ја исти вазда држао и пазио.

6.

И у памет се сада, у Русији је нада, за ову шаку јада, за Черну Гору ломова. Ја на моје мјесто нашљедником и управитељем од свега мојега, народскога и црковнога чиним и остављам синовца мојега Рада: остављам Рада Томова. Јер он носи стару жељу кастигару, за обрачун јару с одродом-отрцем. У којег се надам да ће бити човјек од посла и од разума, и којега Богу и Цару, и свему народу црногорскому и брдскому на вијеки препоручам цијелом душом и свим срцем.

7.

Ако ко забречи и приступи сјечи коријена, да лијечи пакост гадним челом: ако би се нашао ко у народу нашем да не прими за истините ове моје потоње ријечи, него би какву смутњу и раздор усудио се чинити словом или дјелом. Онога ко стреми ђаволовој спреми, ко понизно нијеми док демони јутре: тога ја предајем на смртни мој час вјечном проклетству и анатеми, како њега тако и његов род и пород, да му се траг ископа и утре.

8.

Нек синови смјерну нашу Гору Черну у вјечност поперну: да Бог да се дало! Ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао одступити од покровитељства и наде у Русију нашу, јединородну и јединовјерну: од њега свако добро временско и вјечно одступило и од њега живог месо отпадало. Вијернима нек суде зоре које руде и Ловћену нуде пут кроз густиш тамин. И свијема добријема који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, моје најусрдније благословеније да буде, отачаско и архипастирско, од рода и у род и во вијеки вјекова – амин!

Александар Ђуровић, пензионисани професор медицине и Војномедицинске академије и пјесник
(Митрополија црногорско-приморска)