06.09.2018.
Поштовани корисници нашег сајта овом приликом подсјећамо на промоцију књиге проф. др Дарка Антовића и Иване Марић „Жертва Аврамова Викентија Ракића“ у Ризници Српске православне цркве (СПЦ) Котор 2014. године.

Ни мање књиге, ни значајнијег културног догађаја за Котор и Боку и уопште за нашу културну свакидашњицу, оцијенио је предсједник Управног одбора „Матице Боке“, Жељко Комненовић, говорећи у Ризници Српске православне цркве (СПЦ) Котор на промоцији књиге проф. др Дарка Антовића и Иване Марић „Жертва Аврамова Викентија Ракића“.

Пројекат „Матице Боке“, фототипско издање ријетке ћириличне књиге штампане у Котору 1799. године, привукао је бројну публику. „Поезија је једина национална умјетност јер је језик једино што народ има. Све друго могу у виду хуманитарне помоћи да донесу нови господари свијета“, казао је наш познати пјесник Душко Трифуновић, а мислилац Емерсон је рекао „језик је архив историје“. И управо ево нас на вечерас на самом почетку стварања књиге, у Ризници Српске православне цркве, гдје се сама идеја за тако нешто и родила“, казао је Комненовић, назначивши да је захваљујући архијерејском намјеснику бококотрском оцу Момчилу Кривокапићу, Ризница СПЦ право благо културе Боке.

Књига „Жертва Аврамова Викентија Ракића“ коју је приредио др Дарко Антовић, каже Комненовић, само је један од драгуља који чекају да угледају свјетло дана и да се о њима каже нешто ново.(ЗА ОПШИРНИЈЕ КЛИКНИТЕ НА НАСЛОВ)

„Наш задатак и јесте да отргнемо од заборава такве домете културе и насљеђа Боке Которске“, казао је Комненовић. Ни мање књиге, ни значајнијег културног догађаја за Котор и Боку и уопште за нашу културну свакидашњицу, оцијенио је предсједник Управног одбора „Матице Боке“, Жељко Комненовић, говорећи синоћ у Ризници Српске православне цркве (СПЦ) у Котору на промоцији књиге проф.др Дарка Антовића и Иване Марић „Жертва Аврамова Викентија Ракића“. Пројекат „Матице Боке“, фототипско издање ријетке ћириличне књиге штампане у Котору 1799. године, привукао је бројну публику. „Поезија је једина национална умјетност јер је језик једино што народ има. Све друго могу у виду хуманитарне помоћи да донесу нови господари свијета“, казао је наш познати пјесник Душко Трифуновић, а мислилац Емерсон је рекао „језик је архив историје“. И управо ево нас на вечерас на самом почетку стварања књиге, у Ризници Српске православне цркве, гдје се сама идеја за тако нешто и родила“, казао је Комненовић, назначивши да је захваљујући архијерејском намјеснику бококотрском оцу Момчилу Кривокапићу, Ризница СПЦ право благо културе Боке. Књига „Жертва Аврамова Викентија Ракића“ коју је приредио др Дарко Антовић, каже Комненовић, само је један од драгуља који чекају да угледају свјетло дана и да се о њима каже нешто ново. „Наш задатак и јесте да отргнемо од заборава такве домете културе и насљеђа Боке Которске“, казао је Комненовић.

Отац Момчило Кривокапић казао је да му је библиотекарство, поред основног свештеничког посла, најближе и истиче значајна дјела која су , од када је он у Котору, поклоњена Ризници, како од православних, тако и од католика, као што је то случај и са оригиналом „Жертве Аврамове. „Од 1969. када сам дошао у Котор, почео сам да сређујем библиотеку владике Герасима Петрановића, каја чини основу наше библиотеке. У пожару 1896. када је изгорела стара Црква Светог Николе, изгорио је и значајан дио архива, али је и доста тога сачувано“, казао је Кривокапић додајући да је сада у Ризници 15 фондова архивске грађе. „За књигу „Жертва Аврамова“, коју сам добио од госпође Тонке Иванишевић, супруге Љуба Иванишевића првога таксисте у Црној Гори, који је био пасионирани колекционар, знао сам да је риједак, али не и да је једини примјерак“, казао је Кривокапић. Он је казао да је захваљујући Тонки Иванишевић и књига „Буквар славеносербски“, који је представљао државу Црну Гору на изложби балканских издања у Лондону 1907. године, такође једно од вриједних дјела која се чувају у Ризници СПЦ. „Чудеса Пресвете Богородице“ је такође једно од дјела Викентија Ракића, штампано у Венецији 1808. године. Овдје се помињу и два Бокеља. Један који је финансирао, Томо Милиновић, трговац из Мориња и јереј Шпиридон Рафаиловић од Паштровића“, казао је Кривокапић и најавио да ће тема новог испитивања бити „Житије Светог Василија Великога“.

Говорећи о „Жертви Аврамовој Викентија Ракића“, један од водећих лингвиста у Црној Гори, проф. др Јелица Стојановић са одсјека Српски језик и књижевност Филозофског факултета у Никшићу, казала је да је ријеч о издању „једне веома значајне и до скоро непознате књиге у дуговјековном и плодоносном српском штампарству, нарочито у условима тешким по народ и књигу“. „Штампана у Котору 1799. године представља лијепу и важну карику у континуитету ћирилице и српског штампарства. Аутори су спознали значај и важност да у овим не лаким временима по српски језик и ћирилицу у Црној Гори, треба пројавјивати оно што имамо као своје богато наслеђе и сачувано благо. Књига происходи из великог насљеђа српског штампарства. Она је прва штампана књига на простору данашње Црне Горе , након Црнојевића штампарије. У вези са штампарством за Котор је значајно и да је седам година пошто је у Венецији одштампана прва књига, Которанин Андрија Палташић, први по поријеклу јужнословенски штампар, из познате которске породице, штампао у овом граду и прву књигу још 1476. али на латинском језику. Такође и најстарија библиотека у Котору настала је у фрањевачком манастиру који је основала 1288. године српска краљица Јелена, супруга Уроша И и кћи византијског краља Бодуена ИИ“, казала је Стојановић, указавши и на посредне трагове о постојању словенских књига у Котору. Стављајући „Жертву Аврамову“ у контекст савремених збивања са српским језиком и ћирилицом, она је подсјетила на значајне догађаје. „У посљедњих 30 година слављени су изузетни јубилеји наше азбуке. Од почетка мисије светих Ћирила и Методија је 1150 година, а навршило се 800 година од прве сачуване српско-словенске књиге „Мирослављево јеванђеље“. Прије 10 година славили смо 500 година од најстарије српске књиге штампане ћирилицом „Октоиха првогласника“, казала је Стојановић. Она је назначила да је за српско штампарство у 16- вијеку изузетно значајан Божидар Вуковић Подгоричанин, који, након турсикх освајања и пустошења Црне Горе, отвара штампарију у Млецима.

Један од аутора издањa „Жертва Аврамова Викентије Ракића“, проф.др Дарко Антовић, казао је да је дјело штампано уз помоћ средстава Канцеларије Владе Републике Србије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону и СПЦ у Котору. „Ово је једина ћирилична књига на јужнословнеском југу настала послије штампања Октоиха, па до првих ћириличних књига које је радио Његош уз помоћ штампарије коју је донио из Русије 1833. године. Урадио је млетачки штампар Андреола“, казао је Антовић, назначивши да остаје енигма због чега је ово дјело одштампано у Котору на ћирилици. Претпоставка је, каже, да су можда остаци чирилске штампарије Црнојевића са Цетиња стигли и до Котора. „Ова књига има још три издања и штампана су у Пешти исте године“, казао је Антовић, додавши да се ради о драмском дјелу. За аутора Викентија Ракића наводи да се бавио трговином, а затим да се замонашио у сремском манастиру Фенек. Од јаке српске заједнице из Трста добија позив да буде парох Цркве Светог Спиридона, гдје се посвећује оном што највише воли-писању. „Написао је 39 дјела, од којих је највећи дио штампан. У то вријеме се сматрао најплоднијим српским писцем, а сахрањен је на гробљу манастира Фенек“, казао је Антовић. Он је навео да постоје докази и да је драма извођена, 1807. и 1811. у Новом Саду, док је посљедње било 1857. Нема података о томе да ли је извођена у Котору.“Значајн моменат је да је књига штампана црквеном ћирилицом.Највећим дијелом писана је народним језиком његовог краја око Фенека, сличном језику који је у то вријеме владао у Боки и Дубровнику. Великих разлика у источно-херцеговачкој штокавици нема. Колико ћемо ми данас успјети да сачувамо наш језик који имамо, то је велико питање. Удари су са свих страна, а према подацима у свијету сваких седам дана умире по један језик. Сада их има 6900. Надамо се да наш језик неће имати ту судбину и да је ова књига значајан прилог борбе у очувању културне баштине која нам се помало открива, која је скоро заборављена и да сачувамо писмо које је једно од најљепших и насјликовитијих писама уопште у људској цивилизацији данас, а то је наша ћирилица“, поручио је Антовић.

У музичком дијелу програма наступила је професор флауте Ангела Мијушковић.