11.09.2023.

У организацији Удружења  „Огњена Марија Ливањска“ из Београда и Српске православне црквене општина Котор, у Ризници Српске православне цркве, Котор, у недјељу 10. септембра, одржана је промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ аутора Буда Симоновића.

У обраћању публици на поечтку промоције књиге, за коју је блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије својевремено казао да је треба имати свака српска кућа, архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић је рекао да су незнање и заборав највећи непријатељи нашег народа.

„Знамо каква су се злод‌јела дешавала над српским народом. Злод‌јела су заташкавана зарад братства и јединства и неког мира у кући. Међутим и нажалост, јако добро је ишло онима који су ту истину заташкавали, у чему су и сами Срби на неки начин учествовали ћутањем, незнањем и заборавом. Зато, најмање што ми данас можемо да учинимо јесте да свједочимо истину, не из мржње према било коме, него  управо из поштовања према нама, према српском народу и прама оним невиним жртвама које су претрпјеле страдање“, казао је о. Немања.    

„На том подручју има шест цркава. У порти ливањске цркве Успења Пресвете Богородице налази се моштаница, односно спомен костурница саграђена 1991. године, када је екскумиран дио моштију страдалника под НДХ. Данас смо у Котору обишли и гроб Јована Сундечића, секретара књаза Николе, нашег познатог пјесника, дипломате. Сундечић је рођен у Голињеву, једном селу поред Ливна. Можда мкожемо рећи да је то најстрадалније село из 1941. године, јер из села Голивњева, буквално ни пиле једно српско није остало живо. Тај покољ није преживио нико од Срба и дан данас у том селу нема Срба, али је на православном гробљу остала капела, која је тада срушена не до темеља. Хвала Богу успјели смо да је обновимо. Душе наших предака су приборјане Диптиху светих на сабору Светог архијерејског синода. Ми се радујемо јер за нас има ко пред Господом да се моли“, казала је између осталог предсједница УО Удружење „Огњена Марија Ливањска“, Гордана Достанић .

Аутор књиге Будо Симоновић 1991. се спуштао у јаме ливањске о чему свједочи и његов тросатни филм.
„Прије мене се у јаму спустио Владо Маљковић син Милке Маљковић, једне од тих преживјелих „јамарица“, која је била тада дјевојчица од неких десет година. Преживјела је у јами она, сестра јој и мајка, та Цвијета Бошковић о којој причамо... Оно што смо затекли, како рече Миро Куртовић, црни је образ за тај народ док је свијета и вијека. У јами обрнуто лијевкастог облика, дијелу гдје је падала вода, било је и између 50 и 60 дјечијих лобања. Бијеле као папир. Како је вода падала оне су једноставно избијељеле. Стоје тако по површини и доказ је да су то били ти дјечаци који би умирали кад би се напили воде. Из јаме су извађене 203 лобање, само је једна фалила, или од бомби или од невремена, камења. Само за један се разликује тај број. Од 218, њих 14 је преживјело“, казао је између осталог Симоновић, подсјетивши на поруку Патријарха Германа који је рекао: „Опростити морамо јер смо хришћани, заборавити не смијемо јер је заборављање зла, зло. Заборављено зло може увијек да се понови“.

Промоцији су присуствовали и предсједник Удружења Огњена Марија Ливањска, Никола Петровић, члан УО Жељко Росић и потомци страдалника Никола Бошковић и његов син Љубомир Бошковић. Текстове су читали проф. Љиљана Чолан и Стефан Спасојевић, а у музичком дијелу програма наступили су проф. Душица Кордић и проф. Никола Вучковић.

Удружење Огњена Марија Ливањска основано је октобра 2012. године, у Београду. Расељени ливањски Срби на новом животном подручију удружили су се ради сјећања на поријекло, коријене, завичај, претке, страдања, свеколику заоставштину стицану вјековима, очување српске баштине, као и одржавања ближих односа са малобројним сународницима који одолијевају и опстају на старим огњиштима, а са којима заједно чине исти корпус - поносних Срба Ливањског поља. Планови који су означили почетак рада Удружења били су амбициозни, што условљавају и актуелне околности живота ливањских Срба. Подручије од Ливна до Грахова покривају четири парохије: Лијевно, Врбица, Губин и Црни Луг, које служи један парох, јер је мало српских домаћинстава, а и то мало углавном су стари. (За опширније кликните на наслов)  {gallery}LIVANJSKA{/gallery}

Обнову срушених споменика и цркава започео је парох лијевањски уз помоћ млађих парохијана и спорадичну и појединачну помоћ расељених. Нужно је било организовати се и тако институционално артикулисати рад. Како би се мотивисали људи за улазак у чланство, настојало се у јавности профилисати реализованим пројектима на разним пољима, од очувања историјске свијести, културе, традиције, вјерске баштине Срба до побољшања услова живота српског живља на том подручију. У организационој структури налазе се одбори дефинисани по селима поријекла на ливањском подручију, као и подружнице које обједињују Ливњаке, данас житеље мјеста која гравитирају Бања Луци и Новом Саду. Пројекти и задаци Удружења су, углавном, дугорочног карактера. Ово из разлога што неки послови трају у дугом континуитету (као: сакупљање докумената, фотографија, књига, предмета који свједоче о вјековима живота Срба или побољшање услова живота на подручију српских села уређењем инфраструктуре и сл.), а неки се, због захтјевних радова и већих финансијских издатака, извршавају кроз више фаза. Неки од значајнијих пројеката су: Божићно и васкршње даривање деце и старачких самохраних домаћинстава, Учење српског писма (ћирилице) и језика, Одржавање православних гробаља, Обнова вјерске баштине и традиције, Обнова споменика страдилницима злогласне НДХ, Његовање сјећања на жртве (промоције, изложбе, прослава Св.свештеномученика и новомученика ливањских и сл.), Издравчка дјелатност...
Активности Удружења одвијају се у сарадњи са Епархијом бихаћко- петровачком и Парохијом лијевањском.

Огњена Марија ливањска приказује усташке покоље над Србима на подручју Ливна, почињене у прољеће и љето 1941. године, а поновљене и у ратним сукобима током 1992. и 1993. године. То је својеврсна збирка сјећања преживјелих на страдање најмање 1587 жртава, са великим бројем дјеце и нејачи, мучених и звјерски побијених на губилиштима у околини Ливна. Актери књиге су, дакле, преживјели са тих губилишта, посебно они који су изашли из неколико јама, а чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. Мање је познато, да су усташки злочини над ливањским Србима почињени у шуми Копривници на Купрешким вратима, мотивисали и Лордана Зафрановића за сцене у филму „Окупација у 26 слика“. Тачније, ријеч је о усташким звјерствима и покољима почињеним у аутобусима којима су Срби из Ливна тобож одвожени у Србију, а о чему је, притиснут грижом савјести, проговорио један од возача тих аутобуса. Случајно сазнање да у околини Ливна живи жена коју су усташе 1941. године бациле у неку јаму у којој је провела око мјесец дана и преживјела, уз то у одмаклој трудноћи и чак и побацила у безданици, довеле су аутора до Ливна и отвориле му стравичну драму која се одиграла у ливањском крају злог прољећа и љета те страшне прве ратне године, 1941. Стана Црногорац му је испричала да није она једина преживјела јаму дубоку скоро 50 метара и то је било почетно слово, прва страна будуће књиге Огњена Марија ливањска, читанке о злочинима и страдању српског народа у Ливну и околини. Августа 1991. године књига је први пут промовисана у ливањској православној цркви Успења Пресвете Богородице. Ова сумрачна хроника о усташким злочинима која се по много чему разликују од других које су поченили почетком Другог свјетског рата у другим крајевима НДХ обухвата страдања на стратиштима: Пролог, Равни Долац, Тушница, Камешница, Бикуша, Самогреда, школа у Челебићу, Копривница, Засеновићи....
Током мучне потраге за тада још живим свједоцима, за непобитним доказима и именима жртава, аутор је закључио да злочини у Ливну и селима рубом Ливанског поља нису карактеристични по броју жртава него по звјерствима, испољеној мржњи и немилосрдности усташа који су жртве, углавном живе, бацали у јаме. Поред мучних искустава, књига биљежи и примјере људи које зла времена нису уплашила и пробудила им нељудска осјећања и дјела, као и оне примјере који би могли охрабрити потомке жртава, поучити их како се ваља одупријети злу, не осветом оружјем, већ осветом животом. Књига је и значајно штиво о побједи живота, о духовној и физичкој снази човјека да и поред болног искуства и болног губитка најрођенијих, настави живот у новој породици, срца неотрованог осветом и мржњом.
Књига Огњена Марија ливањска, од 1991. године доживјела је седам издања и превод на енглески језик, а са Удружењем Огњена Марија Ливањска, Београд, промовисана је у Србији, Републици Српској, Црној Гори и у иностранству.

Аутор књиге, новинар и публициста, Будо Симоновић, рођен је у селу Осреци – Манастир Морача, 1945. године. Његово школовање кретало се од родног села до Филолошког факултета у Београду. Након професорског искуства у гимназији у Сокоцу, окреће се новинарству као дописник и сарадник бројних редакција, као што су: сарајевско „Ослобођење“; агенција ТАНЈУГ; „Политике Експрес“; „Илустрована Политика“; „Политика“; „Франкфуртске Вести“; „НИН“; „Интервју“; „Свет“; „Љубљански дневник“; „Практична жена“; приштинско „Јединство“; „Вечерње новости“; „Блиц“; „Осмица“; „Ало“; „Око“; „Мозаик“; „Недељни Телеграф“; „ДАН“.... Живи у Подгорици. Поред више од сто разнородних фељтона, на хиљаде вијести, информација, репортажа, коментара и сваковрсних других текстова, објавио је и више књига, међу којима: Мијат и Мојсије; До смрти и натраг; Непоходу у походе; Зеко мали; Задужбина патријарха и везира; Тајне острошког блага; Од млинара до барда; Ископање Кића Јасеновца; Кучка пећина; Туђа земља калауза нема; Рат и мир капетана Река и друге.

У наставку су неке од потресних страница књиге које свједоче о невјероватним звјерствима почињених од стране ливањских усташа које су се разликовале од осталих по томе што су своје жртве живе бацали у јаме, док би их ови други претходно убили. Странице читане на промоцији књиге истовремено су и свједочанство о снази човјека да и поред најтежих патњи настави живот, често и поред својих џелата, уздигне се изнад потребе за осветом, изнад смрти и њених посљедица.     

Не памтим ти ја године, моја душо, много их било и све тежа од теже — најлакше би ми било да сваку заборавим. Знам да сам у двадес и трећој родила мога Илу, а он био у шесту кад се заратило и зло наступило, па ти сад контај.

Зарати се. Дође нова власт. Некако на два-три дана уочи Огњене Марије бијасмо отишли у Жаровиће да косимо и сијено скупљамо. Једна цура, Рватица, ту близу чува коње сеоске и поваздан с нама. Ето ње уочи Огњене Марије, иде невесела и са чела јој се издалека чита да јесте некакво зло:

• 'Биште, Ерцези, кукала ви мајка, поклаће вас ко јањце само ако им руку панете! Спасавјте се куд вас очи воде и ноге носе…'

Мој Перо и још неки млађи одма уз планину. Побјегоше у Раздоље, на катун. Они старији неће. Не вјерују: како ће бити да неко руку дигне на недужна.

Ујутро освануо жаропек како то умије само на Огњену Марију. Ја поранила. Илу за руку и некакву несретњу јагњад зајмила на пашу. Не потраја, ето ми комшинице, Рватице, Кате Одак:

• 'Ајде, бона, Милутиновка (тако ме звали по роду, ја сам ти, моја душо, од Милутина из Бојмуната), узми то дите и бижите куд знате, нека јањаца нек иг вуци кољу — спасавај дите, зло се неко спрема…'

Само што смо дошли кући, ето Јакова званог Шуклица. Вели: да идеш у кућу Глигића да упишу у списак тебе и дите. Не бречи и ја се, камен, још надам. Ледну ме кад виђег како изгоне моје стрине са дјецом.

Дотјера нас у Глигића кућу. Она крцата. Пиште ђеца, вриште жене, а таборник Нико Јурета се надвикује са њима. Моја душо, видим, све наше комшије, испоганили се и изопачили па не познајем ниједнога.

Зборе да ће нас водити у Србију за мушкијема, да ће нас камионима… У једно доба, биће да је било подне, веле нема камиона, пјешке морамо у Србију. Како пјешке у Србију, црни ми, како ће ђеца јадна, већ попадала од жеђи и страве, ни плакати не могу.

Окренуше нас уз брдо. Е, кад нас поведоше планини каза нам се одма куд су нас наумили. Жене, оне старије и зрелије кликнуше пјесму. Мили боже кад се створи вресак: једне пјевају, друге кукају, дјеца вриште као на ватри, узмутила се непуштана стока, ржу повезани коњи, ричу волови, устисали пси — земља се пролама од силнога плача и лелека, коса на глави да ти се дигне. Усташе покушавају све то да надвичу. Псују, пријете и гурају нас да крочимо брже. Како брже кад се узела снага, што од страа, што од жеђи и врућине — жеђ најтежа.

Дотјераше нас до Сајдине пећине и накрцаше унутра. Све нама попада од умора ко снопље.

Али, нема починка. Нико Јурета поче да прозива.

— Куд ће нас, нево, црна? — питам ја јетрву.

— У јаму, у Равни долац, црна кукавице — вели ми она.

Како је она то изустила, ја више ништа не знам шта је са мном било. Кад сам се освистила, видим мрак и студено ми. Црна ја, иђем кући ватру ложит и коњу положит — изутиг и сегнуг да се дигнем, али ме нешто притисло са свиг страна и не да ми ни да дишем.

— А, црна Милутиновка, каква кућа и какви јади, нијеси у кући но у јами — у Равном Доцу. Ево шести дан како си била мртва — збори ми из мрака однекуд Цвита Бошковић.

— Каква јама, црна кукавице, а ди ми је Иле? — вриснуг ја и у мраку почег да разазнајем мртва тијела, притисла ме са свиг страна.

— Мама! — писну мој Иле, лежи близу мене.

— А, црна срећо, јеси ли жив?

— Јесам, мама, не боли ме ништа. Дај да те пољубим…

Примаког се некако до мога Ила, а њему кукавцу сва десна страна главе разбијена и десно му око испало, виси… Гледа ме оним здравим оком и пружа рукице, не може да се макне, сломљена му и десна нога.

Сагнуг се. Он ме пољуби и наслони ми се на крило:

— Мама, оће ли доћи тата да нас извади? — пита изнемоглим гласом.

— Оће, сине, оће зборим ја и пролијевам сузе, мили боже, срце оће да ми пукне.

— Е, дај да те још једном пољубим — рече још тише, али не диже главу.

Ја се сагог нама да ми не види сузе. Кад се мало окуражиг, подигог му мало главу да га пољубим, а он мртав!

Три сам га дана послије држала у крилу и љубила мртвога, нијесам вјеровала ни дала да ми га макну из руку…

Прође тако, по прилици, још осам дана. Био дан, била ноћ, нама свједно, доље готово исти мрак. Отвор горе на јами изгледа баш ко мјесец, капа мушка га, чини ми се, може покрити. Један дан ето неко над јамом. Дошло нас вадити.

Зову одозго, намаљају се — главе им колико јабуке. Кураже нас. Веле, нема усташа. Зборе да су из Чапразлија. Срби. Набрајају и имена. Јово Радић, Миле Маљковић, брат Јовин, умро је, заборавила сам му име…

Неки се почеше одазивати и радовати.

— Шутите, јадили се, видите ли да су оно усташе. Ено га Егер. Познајем му глас — зборим им ја.

Они одозго почеше да спуштају конопе и вичу да покупимо паре и друго од мртвиг да барем то не остаје и пропада у јами. Неки почеше претурати по џеповима. Видим ваде, свак тужан понио ако је имао и причувао динар за црни дан.

— Не, мајка ви кукала, оно су шокци, превариће вас — опет им шапћем ја.

— Ја оћу, ја иђем — збори син Луке Лалића, Марко му, чини ми се, било име.

За њим и цура Биланова — Сава Вулић. Мили боже, љепоте јој се нагледат не можеш. Други неће нико.

Не потраја, кад горе грунуше пушке и она два момка нама вратише мртве у јаму. Потраја, потраја па бацише и цуру. Њу живу. Паде гола као од мајке. бог сами зна шта су са њом радили…

Дани пролазе. Нема сна, нема глади, само жеђ пуста и студен да срце пукне. Крпама бришемо и скупљамо росу са стијена и кад из тога исциједиш кап воде у уста — мили боже те среће. Све би добро док узгамизаше црви... Други се жале и на уши. Мравињак уши, а ја јок, не опажам иг па уобразила да је и то неки знак да ћу претећи.

Једног дана чујемо негдје горе око јаме звоно. Јања Лалић поче да запомаже.

Одак, Шосмин син. Лијеп младић бијаше. Познао нас и по имену поче да нас дозива.

Не знам посигурно како је било. По прилици, Шосмин син испричао увече шта је чуо и видио. Шосмо нама то пријавио у талијанску команду и отуда стигла наредба да се живи изваде из јаме.

Дођоше у неко доба. Зову одозго. Спуштају конопац. Ма, опет усташе, тако ми рана Илиниг. Неће нико да се везује. Остаћемо ту да скапљемо и да нас црви живе оглођу, нећемо да нас опет мрцваре. Они одозго зову, ма познајемо, брате, има и нашиг комшија — и од ониг који су нас гонили до јаме. Неко и пушку показује и обећава да нас нико мрко погледати не смије, да ће нас нама у болницу. Најпослије Љуба Лалић прегну: иђем, смрт и овако и онако… Везују је Стана и Шеверинуша, а што ја мислим тешко им било да нас изваде — ниједно преко двадес кила није имало.

— Јави, Љубе, шта је чим изађеш — довикујемо за њом док као каква прња замиче ка отвору.

Како да јави, кукавица. Чим је угледала сунце и арија је доватила нама пала. Дође ред и на мене. Извукоше ме. Окрећу мнозина главу од мене, ко од смрада, ко од стида, а ја и даље тврдо мислим да ће нас дотући и поново бацити у јаму. Тако би, по прилици, некако и било да се ту није задесио један жандар, Винко га звало, шокац, ама чоек. И, ту се Винко испријечио и не дао проговорити. Најпослије доведоше магарад те потоварише оне које нијесу могле ићи....

Рат и преврата ме завати у војсци. У Шкофјој Локи, у Словенији. Управ, капитулација ме затекла на Триглаву. Одатле сам ти све довдика пјешке. Двадесет и пет дана.

Имао мајку, Милицу, и пет сестара — Боју, Босиљку, Јелку, Милку и Анђу. Био и ожењен — Стоја несрећна, да простиш, била носећа. Отац ми још давно отишо на рад у Белгију и рат га тамо затеко.

Ту долика у пољу ја и још двојица косимо жито. Итамо да уграбимо приђе светаца Огњене Марије и Светога Илије — веле не ваља о житу радити на те свеце.

Боме, примицало се ужиње доба, тако око пет сати пред вече — ето гони људе и овдикар поред куће у школу. Ја се био склонио, али сам био толко глупав и убијеђен да им неће ништа па лијепо изађем и иђем сам право у школу — њима у руке.

У неко доба ето на врата један усташа. Марко Билић из Љубунчића. Гледа по оној учионици па кад ме угледа викну:

— Вујановић!

Устанем ја. Он ми руком даје знак да изађем.

Вели он мени:

— Душане, ако ујутро дођу мала кола из Лијевна, неће бити добро, а ако не дођу, могло би бити нешто…

Ујутро ја гледам на прозор: ето цестом низ Барјак од Лијевна по зори задимише мала кола. Марко долеће:

— Душане, облачи женске аљине и склањај се из куће куд знаш и умијеш!

Навучем ја на брзу руку некакве рите, искочим из куће па ево овдика одма поред куће, била велика трава и некаква зова — увучем се таман ту. Марко ме видио и беспримјетно ми руком даје знак да се још боље сакријем.

Е, драгости моја, шта сам ти се већ отоле јада нагледао! Некако иза подне, биће о ручковноме добу, почеше људе изгонит из школе и редом везат. Прво жицом па послим великим дебелим конопима, све по двадестину-тридестину у један вез. Мнозина, боме, крвави и нагрђени — тукло унутра, цио дан се чула галама, ударање и запомагање. Било и пуцања, некога су и убили ко се успротивио и не дао тућ.

Кренуше. Обрнуше овдикар горе уз Водник пут Кланца, а по селу настаде писка и коевитез. Почеше догонит нејач. Укстиле патроле и само гоне и пуне школу.

Моја Стоја, злосретњица, да ли од страве или тако би суђено, уру прије тога почела да се порађа, да простиш. Довикну ми мајка или нека од сестара кријомице.

Понађујем се да би Марко могао заштити моју породицу, да неће барем Стоју дирати.

Не би тако. По прилици, Марка нико није ни питао него у сутон улетише неколицина као вуци и у моју кућу.

Мајка кумила, мараму скидала да бар Стоју оставе. Јок! Извукоше, видим, и њу и заједно с мајком и сестрама одвукоше у школу.

Е, шта се ту послим до зоре радило, бог ће га драги знати! Нема свијетла, али мисечина, добро се види испред школе.

У школи сву ноћ не престају лелек и кукњава. Видим, извлаче младе жене и дјевојке и одвлаче их за косу у дрвару поред школе или некуд иза дрваре испод оних ораха. Не познајем спрам мисеца лица ни онима које вуку ни онима који и’ вуку, али видим да се ниједна од оних које су одвели не враћа. Чује се тамо за неколико запомагање па кад престане, крвници се враћају и воде друге…

За годину је послим у дрвари и на гранама около било ишчупане женске косе, нерасплетених плетеница да си мого грабљама пластити. Везали им косу за греде у дрвари и за гране око дрваре и тако и’ силовали. Послим су сваку поклали и побили крамповима, ашовима, сикирама — у дрвари је крв била запливала до прага…

У неко доба изведоше и моју фамилију. Напријед мајка. Иђе, брате, некеко поносно као да су је пушћили да иде дома. За њом сестре, кукавице, вриште до неба се чује, па Стоја, пригрчила нешто у травези — једва се држи на ногама. Послим сам дознао: она се, мученица, у школи породила испред зоре. Мушко је било…

Заклаше и њега, а само шес сати овај погани свит гледало…

Два дана сам послим ту још лежо, скамењен и ојађен. Окаменио се, ни жеђи, ни глади, ни жалости — камен, камен студени и то ти је. Прегорио, брате, некако одједном, сузе нијесам пушћио. Пресушиле, драгости моја, ко да их никад није ни било. Гледам, комшије изгоне благо из моје штале, износе што се изнијети море из куће и свеједно ми, баш ко да је туђе…

Онда проговори инат, мржња, шта ли, и диже ме. Ноћ. Бих да се извучем и пребјегнем долика преко цесте, али дочекаше страже, све једна до друге. Кренем к планини — тамо их још више. Оклопило са сваке стране, а мисечина проклета, види се на пушкомет — баш ки у подне.

Кад одоље мука, ја опет наиван, запутим се првоме комшији, Рвату, Стипи Поповићу. Видио ја шта сам видио, а опет не вирујем. Пређем некако преко жита и обноћ се увучем у његову шталу и заспем на сино.

Свануло. Ево Стипине жене Маше:

• Машо, ако знаш за бога, донеси кап воде и мало крува, нијесам ево три дана ништа на уста турио — зборим јој ја и молим да никоме не казује за ме.

— Добро, добро, сад ћу ја — вели она и журно изађе.

Чекам ја и надам се круву и води, кад умјесто Маше ето двојице с пушкама!