16.03.2021.

Улога Кардинала Алојзија Степинца и Патријарха Гаврила Дожића за време Мартовског пуча 27. марта 1941. и њихов статус за време Другог светског рата

(критика верске нетолерације монсињора проф. др сц. Јураја Батеља, постулатора за проглашење Степинца за свеца од стране Ватикана)

Речи Господа нашег Исуса Христа „Љуби ближњег свога као самога себе“ (Мт. 22, 39) биле су и остале кроз векове друга најзначанија Божија заповест после прве и највеће “Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“ (Мт. 22, 37) . Најбољи показатељ томе колико је то заиста било примењено или непримењено у пракси су загребачки Кардинал Алојзије Степинац (1898-1969) и Патријарх српски Гаврило Дожић(1881-1950).

Ова упоредба двојице верских вођа, Кардинала и Надбискупа загребачког Алојзија Степинца, духовног оца Хрвата римокатолика, и Патријарха СПЦ Гаврила Дожића, духовног оца православних Срба, помоћи ће нам да заиста видимо у светлости Јеванђеља Христовог ко је од њих двојице извршио Заповест Божију према ближњима, као и у каквим су условима живели њих двојица за време Другог светског рата и да ли су помогли како свој народ, тако и људе друге нације и вере.

С обзиром да је у протеклих пар година, да не кажем и деценија, неправедно и неосновано нападана Српска православна црква и њени патријарси, владике и свештеници од стране римокатоличког клира из Хрватске, а поготово од стране монсињора проф. др сц. Јураја Батеље неопходана је ова врста одговора која је заснована на историјским чињеницама, као и на моралном ставу који извире из Јеванђеља Христовог. Скоро да не може проћи ни једно предавање од монсињора Јураја Батеље, а да неосновано критизује Српску православну цркву покушавајући на тај начин да оправда тобожњу светост Кардинала Алојзија Степинца. (За опширније кликните на наслов)

Један од таквих случајева био је током промоције књиге постулатор за проглашење Степинца за свеца, проф. др сц. монсињора Јураја Батеља “Ривијелијева завјера лажи, Блажени Алојзије Степинац и Српска Православна Црква“ која је одржана у дворани “Вијенац“ Надбискупијског пасторалног института на Каптолу у Загребу 13. Октобра 2015. Сама књига монс. Јураја Батеља настала је као против-одговор на књигу италијанског историчара Марка Аурвелиа Ривијелија “Надбискуп геноцида“, где један италијан римокатолик представља самог Степинца као злочинца.[1]

Сам монсињор Јурај Батеља неосновано је оптужио је Српску пправославну цркву за сурадњу са нацистима Њемцима, поготово нечасно оптужујући да су српске владике и свештеници предавали Јевреје нацистима. Том приликом говорећи о Кардиналу Степинцу између осталог монсињор Јурај Батеља је рекао: “Да је достигнут ниво канонизације неопозив. Доказна истина се не дира. Нетко рече да можда у поступку за беатификацију није можда учињено нешто такво што или пропуст. Могу вам рећи да није. Видим да који пут људи постају скептични. Нема разлога скептицизму, али откривам величину овога папе који жели скептике суочити са чињеницама. Нама то мора бити драго и зато не смемо бити љути на светог оца. Док су владике и јереји Српске Православне Цркве подржавали прогон Жидова, Њемци су загребачког надбискупа Степинца проглашавали германофовом, мрзитељ Њемаца и јуденфројдом, пријатељем Жидова. Схватимо Загреб није био јуденфрај, Београд јест.“[2]

Недобронамерни извртач историје проф. др монсињор Јурај Бетаља као да заборавља да није Загреб бомбардован од Немаца већ Београд и да нису у Београду већ у Загребу са одушевљењем дочекали нацистичке немачке трупе. А посебно заборавља да је Патријарх Гаврило Дожић подржао Мартовски пуч што је засметало Кардиналу Алојзију Степиница који је био за договор Краљевине Југославије са Тројним пактом, као што ћемо видети у наставку текста.

Као што се зна у Београду 27. марта 1941. извршен пуч Владе Стојадиновић и збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића и др Иву Перовића са Владом Драгише Цветковића и Влатка Мачека који су два дана раније 25. марта 1941. у Бечу потписали протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. А једну од главних улога имао је Патријарх Гаврило Дожић, који је био противник потписивања Тројног пакта и писмено је саветовао југословенској влади да га не потписује.

Истог дана када је изврешен војни пуч, Свети архијерејски сабор СПЦ је већ био на окупу, јер је био сазван за 27. март. Отварајући ванредно заседање Сабора Патријарх Гаврило је рекао: „Нека је слава Богу, захваљујући томе да је прошле ноћи извршен пуч и ситуација је много јаснија. Наш положај је много лакши. Синоћ ми је један од краљевских намесника рекао да ћемо ми бити криви ако народ буде устао и настали немири, и да ће последица тога бити улазак Немаца у нашу земљу. Ноћашњи акт спасао је част нашег народа и државе, па због тога и ми можемо само благословити ово дело.“

Тог 27. марта Патријарх је више пута излазио на прозор Патријаршије и држао говоре многобројним демонстрантима. Национално усхићење довео је до тачке кључања Дожићев говор на београдском радију, препун косовске симболике, који су преносиле и станице Загреб и Љубљана, поручујући да је на Сабору Српска православна црква једногласно подржала војни пуч као опредељење за „Царство небеско“:

“Пред нашу нацију у ове дана судба је поново била поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор. Приволели смо се Царству небеском, то јест Царству Божје истине и правде, народне слоге и слободе… Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако је мрети, да умремо за светињу и слободу као и много милиона прослављених предака наших“, рекао је Патријарх Гаврило.[3]

Док се Српска православна црква на челу са Патријархом Гаврилом Дожићем оштро успротивала пакту Краљевине Југославије са Хилтеровим Трећем рајху и Тројним пактом дотле са друге стране загребачки Кардинал Алојзије Степинац изричито је негодовао на Војни пуч 27. марта 1941. изјавивши: “Из цијелог овог чина, тј. државног удара опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два свијета који се никад неће ујединити док је једно од њих у животу. Дух византинизма је нешто тако грозно да је сам свезнајући и свемогући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи. За нас је то нешто непојмљиво да се уговори и обавезе кидају без икаквих скрупула.“[4]

Овде видимо од стране Кардинала Алојзија Степинца не само наклоњеност ка нацистичком режиму већ и нетолерантни верски став и мржњу према Србима и духу византизма тј. према Првославној цркви. А посебно је чувена изјава од Кардинала Степинца: „Када би Србина и Хрвата скухали у истом лонцу и јуха би се раздвојила“, као и у вези Православне цркве: “Што се тиче православља, ту нема човека, нема истине, нема морала.“ [5]

Не треба заборавити да је Београд бомбардован од стране нацистичке Немачке, док су у Загребу са одушевљењем дочекали нацистичке немачке трупе, а сам монсињор Јурај Батеља неосновано напада СПЦ јер су уврстили Владику Николаја у свеце, човека који је добио од Хитлера одликовање [6], притом не наводећи да је то одликовање добио од Хитлера 1935. године због човекољуба јер је обновио немачко гробље из Првог светског рата у Битољу, што га наравно није спасло затвора у концентрационом логору Дахау где је био затворен заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем.

Монсињор Јурај Батеља не стаје само на томе већ безочно напада Српску православну цркву због Степница, као да је Српска црква одговорна за Степинчево непроглашавање за тзв. светитеља, притом вешто игнорирашући Степинчеву улогу као духовоног оца квислиншке Независне Државе Хрватске: “Ми имамо једну суставну борбу, нећу рећи сад правдање, али потребу да се поставимо храбро у односу као вјерници. Ја бих желио проговорити о Степинцу, који није спорна особа, није спорна зато јер је свјетлећа, није спорна јер је уносио у свој живот свјетло јеванђеља и што је вјером прожео свој живот. Вјера му је била свјетло којом је он желео просвјетити свој народ и мени је код свих ових спорова и говорења, чини ми се да се српска политика и па се и Српском православном црквом потпомогнута упрегла да из хрватске позорнице, културне и повјесне. Сад ћу рећи па и оне које твори симбол, индетитет једног народа, они су нам огадили и краљеве и кнезове, и довели до проблематике свега што нам је у повјести вриједно. Ево сад најновије ни Вишеслава крстионица није симбол покрштења Хрвата. Све, и ово је задње, заправо рекао бих симбол које обједињује хрватски народ у католиштву и ако баш хоћемо у католиштву и његовом хрватском индентитету.“[7]

Тим говором верске нетолераниције и мржње монсињор Јурај Батеља не само да искривљава историјске чињенице у вези Степинца већ шири мржњу према Српској православној цркви, а уједно уноси и страх и бојазан међу преостале православне Србе у Хрватској. Таквим ставом једног од званичника Римокатоличке цркве у Хрватској, као и његовим изјавама, даје се легитимитет ненонацистичким и усташким организацијама на подручју Реублике Хрватске.

Овде, пре свега, треба нагласити да је за време Другог светског рата Кардинал Алојзије Степинац био усташки викар који је уживао велико поверење и углед од стране Павелићевог усташког режима, као и од нацистичких немачких власти, док је са друге стране Патријарх Гаврило Дожић био изложен прогону од стране Немаца и њихових сурадника. Наиме при самом доласку у Србију Патријарх Гаврило Дожић је ухапшен од стране нациста Немаца 26. априла у манастиру Острогу и заједно са Владиком Николајем Велимировићем затворен у манастир Војловицу, где су читав рат провели у заточеништву да би 1944. године били спроведени у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Наредба о њиховом затварању дошла је од самога Хитлера због учествовања Патријарха Гаврила и Владике Николаја у државном удару 27. марта 1941. године.

Док су Патријарх Гаврило и Владика Николај провели Други светски рат у заточеништву, у разним мукама и страдањима, притом лишени могућности за било какву пастирску делатност, препуштени само милости Божијој, дотле је Кардинал Степинац као усташки викар уживао све почасти, како од Павелића и његових усташа, тако и од окупационих нацистичких немачких трупа. А бивајући на таквом месту, Кардинал Степинац не само да није помогао да се заштите прогоњени Срби, Јевреји и Роми од стране усташког режима, већ није упутио ниједну званичну проповед или посланицу својим римокатоличким верницима у НДХ да их одврати од мржње и злочина над Србима, Јеврејима и Ромима, као и Хрватима атеистима.

А о свим тим делима Кардинала Алојзија Степинца најбоље сведоче његова недела, тј. нехришћанска незаинтересованост за српске, јеврејске, ромске и хрватске жртве усташког терора, као што сведочи директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф: „Чињеница да је Степинац подржавао НДХ, да никада није рекао нешто против те државне творевине, као и да је био Павелићев свештеник, довољно говори о његовој историјској улози и животу. Степинац не заслужује да буде свештеник, а камоли светац.“[8]

Могли би мало да се замисле хрватски бискупи и свећеници, а поготово монсињор Јурај Батеља кад говоре о Кардиналу Степинцу као свецу наглашавајући његову личну невиност на основу његове изјаве са суђења “да му је савјест чиста“. Притом пренебрегавају чињеницу да Кардинал Алојзије Степинац није био одговаран само за своју личност, већ као загребачки надбискуп и кардинал за време Независне Државе Хрватаске био је духовни отац свим римокатолицима у НДХ, што значи и усташким злочинцима, као и свим оним свећеницима који су учестовали у покољима Срба, као злогласном Фра Сатани, Мирославу Филиповићу или фратару Срећку Перићу, који је изрекао чувени духовни мото усташког режима у својој проповеди на Светог Илију 1941. године са олтара самостана у Ливну: “Браћо Хрвати, идите и покољите све Србе, најприје моју сестру Кову која се удала за Србина, па послије дођите к мени, ја ћу све ваше грехе примити на своју душу. Државни и црквени циљ у овом светом рату је да се трећина Срба протера, трећина покатоличи, а трећина побије. Ко не крене у свету борбу истребљења и последњег изрода католичке вере, очекује га казна страшног суда.”[9]

Имајући све те чињенице оправдано можемо закључити да Кардиналу Степинцу није суђено због тзв. мучеништва у исповедању вере за Господа Исуса Христа, како сматра монсињор Јурај Батеља већ због подржавања усташког режима НДХ. А требало би и додати и због његовог благосиљања као усташког викара усташких зликоваца који су извршавали злочине, као и због његовог непозивања на покајање римокатоличких верника Павелићевих усташа и прекид злочина под претњом изопштења или екскомуникације свих оних који су учестововали у злочинима.

А ако хрватски бискупи и свештеници сматрају да је то небитно онда нека послушају врло значајну поруку професора Ефраима Зурофа: “Ако хрватско свештенство и већина народа подржавају масовна убиства, онда са њима нешто озбиљно није у реду, додајући да је у Хрватској приметан пораст проусташки оријентисаних снага.“[10]

Постаља се само по себи једно разумно питање због чега је ћутао Кардинал Алојзије Степинац и како је на то реаговао Ватикан и сам Папа Пијо XII. Из односа Папе Пија XII наспрем свих злочина против Јевреја који је починила Хитлерова нацистичка Немачка и шутње самог Папе Пија XII, можемо да препознамо директни утицај политике Ватикана и на Кардинала Степинца. Обојица су ћутала над злочинима за време Другог светског рата, а најтрагичније је то што и по завршетку његовом завршетку нису осудили злочине. Ни Папа Пијо XII није осудио злочине над Јеврејима и другим народима који су страдали од нацистичке Немачке, исто као што није ни Кардинал Степинац осудио злочине над православним Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској.

Врховни Рабин у Риму Riccardo Di Segni причајући о страдањима Јевреја у Риму за време немачке окупације 1943. године истиче: “Папа је могао више тога да учини, могао је спасити све Јевреје који су депортовани. То је била врста прећутног договора. Да не би Немци опет поновили сличну операцију, то што се већ десило је игонрирано. То је нажалост реалност и хиљаде невиних људи је одведено у Аушвиц. Било је много начина за Папу да се чује његов глас, да само каже да не би требало да се дирају Јевреји. То би било довољно да се произведе дипломатска криза. Ми морамо такође да ставимо у позицију коју је имао та личност (Папа Пијо XII). Ако је та личност морални вођа те заједнице, та личност се мора понашати према моралним законима. Да ли је то била морално понашање?То је питање на које и ми морамо наћи одговор.“[11]

Најбољи одговор на њихово неморално нехришћанско понашање долази од великог оца Западне и Источне цркве Светог Амвросија Миланског (+397) који је не плашећи се за свој живот изобличио царицу Јустину као јереткињу, цара Максима као тиранина, кога је као убицу проклео, док са царом Евгенијем, самозваним и насилним, није хтио ни да се сусретне, а самом цару Теодосију је забранио да уђе у катедралу у Милану и да се причести, пошто је цар наредио покољ над 7000 хришћанима у Солуну 390. године јер су током побуне срушили његове статуе у самом граду Солуну. Захваљујући Светом Амвросију Миланском и његовом храбром јавном позиву на покајање цара Теодосија, који не само да се покајао већ је и остатак живота проживео у смирењу и покајању, сматрајући да је веће богатсво то што је члан Цркве Божије него Цар овоземаљски, како је забележио Блажени Августин.

Да су Папа Пијо XII и Кардинал Алојзије Степинац имали барем мало вере Светог Амвросија Миланског, не само да би позвали на покајање и Хилтера и Павелића, већ би спасили милионе и милионе људи како Јевреја, тако и Срба и Рома и свих осталих који су завршили у страшним логорима смрти попут Аушвица и Јасеновца. Међутим, да би били морално слични Светом Амвросију Великом требало је да имају и исто догматско исповедање вере попут Светог Амвросија Великог који у својим беседама о Духу Светом исповеда да “Дух Свети исходи само од Оца“ као што и пише у Новом завету, а не јеретичко умовање да “исходи и од Сина“ (Filiouqe), како су исповедали Папа Пијо XII и Кардинал Алојзије Степинац. Самим тим погрешним догматским исповедањем вере били су лишени благодати Божије, а тиме и пожртвованог хришћанског морала о “љубави према ближњима“, што се показало за време Другог светског рата кад су прећутали злочине над човечанством од стране нациста, фашиста и усташа од који уживали почасти и поштовање.

А што се тиче морала Патријарха Гаврила Дожића, који је за време Другог светског рата био једини црквени великодостојник у Европи који је био затворен у неком од концентрационих логора (у Дахау), можемо да прочитамо у његовим мемоарима описујући своје и Владике Николаја страдање од стране нациста: “Ми смо обојица овога пута поднели оно што данас подносе у истој мери наша светосавска деца, којима је стављен крвави немачки нож под гушу. Али морал мора да остане висок у свим искушењима, без кога не може ни бити сутра победе.”[12]

Након свих ових детаља о улози Кардинала Алојзија Степинца и Патријарха Гаварила Дожића за време Мартовског пуча 1941. и за време Другог светског рата, ако сада погледамо изјаву монсињора Јураја Батаља “док су владике и јереји Српске православне цркве подржавали прогон Жидова, Њемци су загребачког Надбискупа Степинца проглашавали германофовом, мрзитељ Њемаца и јуденфројдом, пријатељем Жидова“, видећемо да не само да није у праву монсињор Јурај Батеља већ да је склон лажном извратању историје, као и клеветању Српске правослане цркве и њених владика и свештеника, од којих је три епископа и преко 205 српских православних свештеника и монаха убијено од усташа, које наводи именом и презименом у својој књизи “Усташки злочини над српским свештеницима“ протојереј Велибор Џомић.

С друге стране Римокатоличка црква на челу са Папом Пијом XII и Кардиналом Алојзијем Степинцем не само да нису осудили злочине над човечанством од стране нациста, фашиста и усташа већ су им преко својих “пацовских канала“ преко Ватикана помагали да се сакрију од закона и правде, притом им обезбеђујући неопходне путне исправе да би прешли у Јужну Америку, као што је био случај са усташким поглавником Антом Павелићем и Андријом Артуковићем. Свима њима је помогао хрватски римокатолички свећеник у Риму Крунослав Драгановић, који је из главног усташког центра у Риму “Завода Светог Јеронима“ помогао хиљадама усташа и нациста да избегну суђења за злочине против човечанстава.

На основу свих ових чињеница требали би се из Римокатоличке цркве у Хрватској, а поготово монсињор Јурај Батеља, да замисле о улози Кардинала Алојзија Степинца кад причају о његовој светости а притом клевећу Српску православну цркву, која је у НДХ од 1941. до 1945. претрпила огромне жртве, где је оштећено или уништено прко 450 цркава, а убијено или покатоличено више од милион православних Срба.[13] Ако Папа Пије XII и Кардинал Алојзије Степинац нису имали моралне снаге за време Другог светског рата да помогну страдалне народе у Европи и НДХ, барем су се после Другог Светског Рата могли извинити за злочине које су починили њихови римокатолички верници, као што су биле усташе у НДХ. Тако и данас сви који прећуткују злочине почињене против човечанства за време Другог светског рата од нациста и усташа, као што су прећуткивали Папа Пије XII и Кардинал Алојзије Степинац, нека им порука професора Ефраима Зурофа буду глас разума: “Чињеница да је Степинац подржавао НДХ, да никада није рекао нешто против те државне творевине, као и да је био Павелићев свештеник, довољно говори о његовој историјској улози и животу. Степинац не заслужује да буде свештеник, а камоли светац.“[14]

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

Фото: Јавно власништво

[1]http://www.zlocininadsrbima.com/Feljton.aspx?Naslov=%D0%90%D0%BB%D0%BE%D1%98%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF-%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%B4%D0%B0

[2] Susret – Rivellijeva zavjera laži – Blaženi Alojzije Stepinac i Srpska pravoslavna Crkva 19.10.2015. YouTube 6:07-6:56

[3] http://www.sedmica.me/rtgbr/

[4] Susret – Rivellijeva zavjera laži – Blaženi Alojzije Stepinac i Srpska pravoslavna Crkva 19.10.2015. YouTube 7:47-8:25

[5] Svetozar Livada: Čitao sam dnevnik Alojzija Stepinca

[6] Predstavljanje knjige Rivellijeva zavjera laži i Blaženi Alojzije Stepinac, 57:30

[7] Predstavljanje knjige Rivellijeva zavjera laži i Blaženi Alojzije Stepinac, Youtube , 1:01,42- 1:03,37

[8] http://91.222.7.144/hronika/efraim-zurof-jevreji-sirom-sveta-ce-reagovati-ako-vatikan-donese-sramnu-odluku-i-kanonizuje-stepinca.html?alphabet=c

[9] https://srbin.info/pocetna/aktuelno/braco-hrvati-koljite-sve-srbe-a-najprije-moju-sestru-koja-je-udata-za-srbina/

[10] http://91.222.7.144/hronika/efraim-zurof-jevreji-sirom-sveta-ce-reagovati-ako-vatikan-donese-sramnu-odluku-i-kanonizuje-stepinca.html?alphabet=c

[11] https://www.youtube.com/watch?v=5JDgasDHZv0, YouTube 36:41-38:05

[12]http://www.politika.rs/scc/clanak/463415/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%83-%D0%BE%D0%B1%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0#!

[13] https://sr.wikipedia.org/wiki/Srpska_pravoslavna_crkva_u_Drugom_svetskom_ratu

[14] http://91.222.7.144/hronika/efraim-zurof-jevreji-sirom-sveta-ce-reagovati-ako-vatikan-donese-sramnu-odluku-i-kanonizuje-stepinca.html?alphabet=c

(Митрополија црногорско-приморска)