08.06.2020.

Један од најуваженијих црногорских интелектуалаца и публициста, Јован Маркуш, некадашњи је председник општине Цетиње и аутор изложбе „Црна Гора – народ, језик, црква, кроз историјска документа“ која је почетком ове године „уздрмала“ ову државу.

У разговору за „Вести“ оцењује да ће црногорске власти покушати да пролонгирају разговоре са представницима СПЦ око измена Закона о верским слободама за период после избора најављених за јесен.

Маркуш упозорава и да су литије широм Црне Горе само средство да се „власт дозове памети да не могу газити елементарна људска права православних верника“.

Народ против безумља

Каква је тренутна ситуација у Црној Гори. Да ли су се страсти смириле?

– Страсти се нису смириле, оне су се привидно примириле у очекивању наставка преговора између Православне цркве и државе тј. између СПЦ и Владе Црне Горе.

Очекујете ли да се тај договор постигне пре избора или ће управо то бити тема о којој ће народ у Црној Гори одлучивати?

– Не очекујем да ће се договор постићи пре избора јер актуелној власти одговара да то питање држи отвореним. Ево, тридесет година актуелни режим влада на разним поделама, а верске и националне поделе су теме које им увек највише одговарају уочи избора. Нажалост, због евидентног ускраћивања људских права по питању вероисповести и националне припадности која се не могу прећутати, опозиција није у стању да наметне актуелне економске проблеме и да власт стално запиткује: „Ђе су паре ???“ У ствари, требало би да промовишу програм „Криминал и корупција фрај“, јер и то су теме које разарају биће Црне Горе.

У случају да то питање буде „референдумско“, а Ђукановић опет победи, значи ли то и да ће власт у Црној Гори добити легитимитет за Закон о верским заједницама?

– То не значи да се може добити легитимитет за Закон о верским заједницама. Овде је реч о покушају класичне отимачине црквене имовине и враћање у стање верских права, не у комунистичко време, већ у време старог века пре Миланског едикта 313. године. Сама чињеница да су против овог безумља изразили противљење не само православне цркве широм света, већ и поглавар Римокатоличке цркве као и значајне личности из исламског света довољно говори. Они могу гласачком машинеријом донети и закон да нема климатских промена, иако сви у свету виде да оне постоје. Могу написати у закону да о црквеној имовини пресуђују у катастру Паја Патак и Мики Маус, али то не значи да су они судије. Однос према овом безумљу најбоље је исказао народ, не само у Црној Гори већ на свим меридијанима где има православних верника. (За опширније кликните на наслов)  

Ерупција мржње

Плашите ли се да би догађаји поново могли да се отргну контроли. Чини се да је довољна и варница, грешимо ли?

– Уопште не грешите. Поводом догађања везаних за пандемију, а после позивања у полицију и тужилаштво митрополита Амфилохија и нечовечног хапшења владике Јоаникија ствари су постале сложеније. Дрско обраћање председника Ђукановића поводом Дана државности 21. маја, које се највише односило на претње цркви и неселективан однос власти према црквеним и државним прославама само су још више долиле уље на ватру.

Ни Црква им није остала дужна. Нису ли прејаке тврдње да је положај Срба у Црној Гори као у доба НДХ?

– Када кажете да ни Црква није властима остала дужна, не мислите ваљда да верске незналице треба да држе предавања о верским и етичким питањима умним црквеним великодостојницима. Када се поређају чињенице, није тешко донети закључак да ли су прејаке тврдње да је положај Срба у Црној Гори као у доба НДХ. Не знам да ли многи виде, али Црна Гора се данас налази на раскршћу којим путем ће ићи, да ли путем Петровића Његоша или путем Павелића. Црногорски сепаратисти према туђим и давно пројектованим плановима, заједно са фашистима су кренули у промену бића Црне Горе 1941. пропагирајући народоносну индивидуалност и прихватајући фашистичку идеологију. Тада су се позивали на хиљадугодишњу културу и државну независност истичући да имају “своју књижевност, језик, веру, уметност, своје геније, своје симболе и светиње, своју заставу и своје народно име“. Тврдили су тада да се етнички формирао посебни “црногорски народ“, односно да Црногорци нису Срби него да су настали стапањем Дукљана и Илира. Неспорне чињенице показују да актуелни режим баштини наведени програм и ништа друго се није могло ни очекивати осим мржња, али не само према Српству већ и према православљу.

Најављене су нове литије широм Црне Горе. Ипак, оне нису решење. Видите ли га?

– Литије су средство да се власт дозове памети и схвати да се се не могу газити елементарна људска права православних верника. Решење које подржавају и међународни фактори је да се започети преговори које је корона прекинула наставе и договоре измене спорних чланова закона. Све друго води до даљег компликовања са неизвесним последицама. Историја нас учи да нико није добио борбу против Бога.

Избори, па попис

Због чега је ово борба за веру, а не правно питање?

– Само наивни не види да су ова правна питања само увод у остварење дугорочних циљева на разарању православља, као непрекинутом везивном ткиву држава и народа „од Јадрана до Јапана“. Ко погледа географску карту ствари му постају јасније. Разарањем православља као последицу би имало разарање хришћанства као вере наших праотаца и зато је ово борба за веру, а не правно питање.

Слажете ли се са оценом да је у Црној Гори заправо све подређено предстојећем попису становништва?

– Сада је све подређено изборима, а потом попису 2021. Јер, ако победе на изборима онда ће кренути са притисцима како би се смањио процентуално број Срба и оних који говоре српским језиком, а њих је много више од оних који се национално изјашњавају као Срби.

Какав је тренутно положај Срба у Црној Гори?

– Декларативно, за актуелну власт Срби су равноправни, а у стварности они су грађани „другог реда“. Довољно је погледати званичне државне податке о заступљености Срба у свим државним институцијама и све ће вам бити јасно. На делу је својеврсни „апартхејд“ на дукљанско-монтенегрински начин.

Ово вас питамо и зато што живите на Цетињу које важи за Ђукановићев бастион?

– Нажалост, актуелна Ђукановићева неокомунистичка власт са новим идеолошким клептократским пројекцијама од бројчано малог Цетиња је створила политичку експерименталну „позорницу“ чије конце и даље повлаче из некадашњег Титограда, а данашње Подгорице, а младе и недовољно информисане усмеравају против своје браће и своје Цркве. Не знам да ли добро виде моји Цетињани да им је од Ђукановићеве власти додељена улога политичке и „верске“ позорнице од које личне користи убирају властодршци ван Цетиња. У граду практично ништа не ради јер је привреда потпуно уништена, новца нема и град тавори, док се рискантне политичке и „верске“ авантуре великодушно препуштају нашим Цетињанима.

Брутално фалсификовање

Аутор сте изложбе „Црна Гора – народ, језик, црква кроз историјска документа“. Чија је Црна Гора?

– Према историјским документима она је неспорно била једна од српских држава. Доласком комуниста на власт, она је милитантним етничким инжењерингом постајала све мање српска, а данас је то отишло предалеко када се покушава бруталним фалсификовањем избрисати свака веза са Српством а, чини ми се, и са православљем.

Тврдите и да су у вашем поседу документа који недвосмислено показује да цркве и манастири нису државна, већ имовина СПЦ?

– На основу документа који поседујем, у време независне државе Краљевине Црне Горе пре Балканских ратова, ни један православни ни римокатолички храм није био државно власништо, као ни исламска богомоља тј. џамија. Ако неко тврди другачије, нека покаже документ тј. списак објеката који су били у том времену државно власништво. Све остало су политичке спекулације о власништу државе над свим црвеним објектима до 1918.

Немогуће је да власт не зна за такве доказе? Шта је онда права позадина Закона о верским заједницама?

– Да зна, она би то од 1945. до данас понудила јавности. Најкраће речено, права позадина Закона о верским заједницама је да оно што нису отеле комунистичке власти отму њихови наследници а да се то „провуче“ кроз овај Закон, иако је та имовинска материја регулисана другим законима. Не заборавите да се у Црној Гори од 1945. до данас није променила власт.

Политика затворила границе

Србима је тренутно забрањен улазак у Црну Гору. Да ли је реч о „здравственим“ или политичким разлозима?

– Само потпуно неинформисани или наивни може помислити да се ради о „здравственим“ разлозима. Разлози су искључиво политички увијени у обланди наводне бриге за здравље грађана. У ствари, реч је о страху власти од наставка литија и бојазан да би у њима могли учествовати и држављани Србије који ће доћи на летовање у Црну Гору. Крајем лета или почетком јесени су избори и јасно је да се ради о политичким разлозима.

Могу ли се држављани Србије у таквој ситуацији осећати безбедно?

– Мислим да могу да се осећају безбедно колико и грађани који живе овде, а посебно ако се има у виду да приморје живи од туризма.

ЦПЦ као небулоза

Ђукановић као алтернативу прети стварањем „цркве националних Црногораца“. Шта то значи?

– То су његове небулозе, којима само показује елементарно непознавање вере. Та такозвана ЦПЦ, која је својевремено 2000. регистрована у полицијској станици, само је средство притиска власти на СПЦ, да јој се не само не врати имовина коју је после рата отела комунистичка власт, већ и да се отме постојећа тј. преостала имовина. Та такозвана ЦПЦ једноставно нема верника и то што се понекад прикупи на наводно верским скуповима то се ради по политичким или неким другим директивама а не из верских потреба.

Препев песме

Доказујући јасно „кокетирање“ усташтвом из периодом Другог светског рата, Јован Маркуш наводи да је мај 1941. године за црногорске сепаратисте био значајан месец у коме су. како наводи, преименовали и стару црногорску народну песму “Ој, јунаштва свијетла зоро“ у “Ој, прекрасна мајска зоро“.

– Ова популарна родољубива песма “Ој, јунаштва свијетла зоро“ први пут је јавно отпевана 1863. године, а њен текст штампан у “Лири“ 1884. године, аутентично је гласила:

„Ој, јунаштва свијетла зоро ој!

Мајко наша Црна Горо!

На твојим се врлетима, ој!

Разби сила душманина.

Једина си за слободу, ој!

Ти остала српском роду.

Дат’ ће Бог и света мати ој!

Да се једном све поврати.“

Поносан што је Србин

Смете ли Ви или ваши пријатељи, познаници да се јавно изјашњавате као Срби и какве реакције изазива такво изјашњавање?

– Колико људи толико ћуди. Ја се на сваком месту са поносом изјашњавам да сам национално Србин, држављанства црногорског и цетињске локалне припадности. Ако су Свети Петар Цетињски, Његош и краљ Никола били у заблуди, нека и мојој маленкоси то буде дозвољено. Обично на такво моје изјашњавање нема реакција, не због толеранције већ зато што саговорници знају да сам у прави. Како коментаришу када нисам ту, уопште ме не интересује.

Усташка традиција

Јован Маркуш каже да су током Другог светског рата за све оне у Црној Гори који су јавно одбили да прихвате фашистичко и сепаратистичко национално преименовање Срба из Црне Горе у „клониране Црногорце“следиле казне.

– Тако је бивши начелник управног одељења Зетске бановине и бивши срески начелник Војислав Пекић родом из Дробњака, отац познатог писца Борисава Пекића, после изјаве пред италијанским властима да он не признаје такво црногорство и да се он тако не осећа, експресно протеран из Црне Горе. Поводом овог случаја лист “Зета“ је предложио и следеће: „Његовим стопама требало би послати и све оне остале теразијске лижи сахане како би се Црна Гора ослободила оваквих родољуба“. Ради дисциплиновања народа да прихвати теорије о “новим Црногорцима“, сепаратисти су припремили списак од 200 највиђенијих грађана из Црне Горе са намером да их убију као познате борце за српско национално јединство. Није тешко уочити скоро истоветност сепаратистичког и усташког пројекта – истиче Маркуш и додаје да су из НДХ стигле и вође тадашњег црногорског сепаратистичког поретка: од Секуле Дрљевића до Савића Марковића Штедимлије.

– Штедимлија се истакао пропагирајући старе “теорије“ о промени укупног идентитета Црногораца, етничког и верског, желећи да их преведе у “Црвене Хрвате“ и римокатолике. Штедимлија је у усташком покрету био задужен да ради на зближавању Хрвата, Албанаца и “Црвених Хрвата“ (Црногораца) и да их конфронтира против Срба (Црногораца, Херцеговаца, Босанаца, Србијанаца…). Није тешко закључити да све Штедимлијине “теорије“ вуку своју генезу од усташке Хрватске странке права Анта Старчевића из 1868. године, која је лансирала своју “теорију“ о Црногорцима као мешавини “Црвених Хрвата“ и старих Илира. Он је заправо, по задатку, само проучио и презентовао идеје ове странке, која је пропагирала расизам педесет година раније него је настао фашизам у Италији и нацизам у Немачкој – каже наш саговорник и додаје да је за промену бића Црне Горе требало да се побрине и „Аутокефална унијатска црногорска Црква“.

– Управо Штедимлија је био њен гласноговорник. По узору, на „Аутокефалну Хрватску православну цркву“, која је завршила као и њен оснивач Анте Павелић, требало је створити „Аутокефалну Црногорску православну цркву“. Иначе, Штедимлија је био уредник „Гласа православља“, органа “Аутокефалне Хрватске православне цркве“ и фактички администратор ове силом усташке власти промовисане „цркве“ – подсећа Јован Маркуш.

Извор: Вести
(Митрополија црногорско-приморска)