05.01.2022.

На данашњи дан, 5. јануара 1880. године рођен је Владика Николај Велимировић у селу Лелић код Ваљева.

 

Био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Школовао се у ваљевској гимназији, гдје се показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то вријеме. Као ученик Богословије је био успјешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дјела од опште-образовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дјела Његоша,Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина,Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као пјесника и мислиоца волио и још у ваљевској гимназији добро простудирао. За вријеме школовања у Београду је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио. Љетње распусте је, по савјету љекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Своје студије у Берну је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вјера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“. Следећу годину провео је у Оксфорду, гдје је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („Философија Берклија“). Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. (За опширније клкните на наслов)

Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење српског и осталих југословенских народа. 1915. године Влада Србије је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (гдје је остао до априла 1919. године) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је за епископа жичког, одакле је убрзо премјештен на Охридску епископију. Но, нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи гдје ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву дјелатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. Посебно је на Владику Николаја дјеловао древни Охрид. На њега је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је сваког љета редовно посјећивао. Света гора и дјела Светих Отаца, која је у ово вријеме Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај. Капитулација старе Југославије затекла га је у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика Николај је, као и манастир Жича, дијелио судбину свога народа. Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. Септембра 1944. године Њемци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Они су били једина два црквена великодостојника у Европи послата током рата у концентрациони логор. Као непомирљиви противник комунизма, послије ослобођења Југославије није се вратио у отаџбину, сматрајући да ће народу више помоћи у емиграцији. Николај је дошао у Америку током 1946. године гдје га је и смрт затекла. Сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертивилу крај олтара цркве, на јужној страни 1956. године, уз присуство великог броја православних Срба и других вјерника широм Америке. Много година послије смрти његове мошти су пренијете из Либертивила у Лелић 1991. године. Канонизован је за свеца, 24. маја 2003. године.

 

Приредио: Миомир Ђуришић