31.07.2021. 

На данашњи дан, 31. јула 1648. године у борби са Турцима погинуо је прослављени српски јунак из Равних Котара, Вук Мандушић. О њему има мало историјских података, али се поуздано зна да се истицао изузетном храброшћу у борбама против Турака. Вук Мандушић рођен је око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу. Био српски ускочки војвода (харамбаша) у Далмацији (околина Шибеника) из XVII вијека, који је ратовао у служби Млетачке републике против Турака, за вријеме Кандијског рата. То подручје у XVII вијеку било је насељено српским становништвом и стално поприште освајачких похода Османског царства према Млетачкој Републици. Са својим четама је продирао на турску територију, пљачкао и убијао Турке. Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, најомиљенији је народни јунак ускочке епохе. Погинуо је у борби са Турцима код утврђења у Зечеву. Као војник је био неустрашив, као старјешина ненаметљив и несебичан, све је дијелио са саборцима, који су га вољели, поштовали и слушали. Све ово запазио је и млетачки генерални провидур за Далмацију Леонардо Фосколо који је био његов савременик. У садржају његове депеше први пут се спомињу подаци о Вуку Мандушићу. Као њен саставни дио био је и извештај Вука Мандушића о провали ускока у Кључ. То је примјер типичног ускочког похода дубоко у турску територију (девет конака).  (За опширније кликнути на наслов)

Млетачки историчари из тога времена такође су признали и записали да су његова храброст и његови подвизи достојни да се унесу у све историје. По наредби генералног провидура Фоскола, Вук Мандушић је добио задатак да нападне турску војску предвођену Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави засједу у Зечеву (код Шибеника), гдје се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић. Многобројна турска војска надјачала је ускоке. Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсјечена десна руке, успио је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили и убили. Тијело Вука Мандушића сахрањено је на мјесту погибије, у Доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, гдје и данас има обиљежје. Након битке, цијела Далмација је оплакивала тужну, али и славну смрт Вука Мандушића. Државни секретаријат Ватикана је обавијештен од стране нунција у Венецији да је млетачка влада „тешка срца“ примила вијест о смрти Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку Републику. Петар II Петровић Његош обесмртио је Вука Мандушића у „Горском вијенцу”. Од свих јунака из Горског вијенца Вук Мандушић је најбогатији унутрашњим противрјечностима. У његовом лику Његош је насликао типичног црногорског јунака, али који је човек од крви и меса, а не само “од оружја”. У њему се преплићу јунаштво, махнитост, ћудљивост, тајна љубав и дјечачки искрена љубав према драгим стварима.

Приредио: Миомир Ђуришић

(Митрополија црногорско-приморска)