29.05.2019.
На данашњи дан, 29. маја 2007. године шест хиљада бирача доставило је Скупштини Црне Горе предлог да поништи одлуке Подгоричке скупштине од 1918. године, а у новембру 2018. године црногорски парламент усвојио је Резолуцију којом се проглашавају ништавним одлуке Подгоричке скупштине из 1918. године.

Сама чињеница да је прошлост свеприсутна, не имплицира нужно да јавно бављење прошлошћу треба да постане тема за друштво у транзицији, или макар не имплицира да бављење прошлошћу треба да добије привилегован статус, који би се материјализовао у стварању посебних институционалних и правних аранжамана прилагођених овом процесу.

Једнако бисмо могли да тврдимо и да демократија којој тежимо може да се афирмише и консолидује само кроз бављење садашњошћу које је оријентисано искључиво ка будућности, у оквиру редовних демократских институција.

Власт се суочава са бројним проблемима и увијек новим, неријетко и противрјечним политичким и економским императивима.

У таквој ситуацији захтијев да се систематски бавимо политичким, културним, моралним наслеђем прошлости само скреће пажњу с истинских проблема, и истовремено отвора Пандорину кутију болних питања о прошлости на која се не може дати недвосмислен одговор.

Све то у крајњој линији само продубљује ионако већ драматичне друштвене, политичке и идеолошке подјеле.  Захтијев да се прошлост посматра одвојено намеће нам немогућ задатак: да издвојимо један сплет питања и да одговоре на њих прогласимо предусловом за почетак демократизације.

Чак и ако донесемо политичку одлуку да то учинимо, чак и ако покушамо да се најприје изборимо са последицама прошлости, овај процес би готово сигурно добио облик жестоке идеолошке и политичке борбе између присталица и противника суочавања с прошлошћу.(ЗА ОПШИРНИЈЕ КЛИКНИТЕ НА НАСЛОВ)

Није вјероватно да би оваква борба могла да се оконча приближавањем супротних мишљења. Напротив: њен исход прије би био додатно продубљивање ионако већ драстичних друштвених и политичких подјела.

Оваква прогноза почива на увиду да предмет спора нијесу само прагматски политички интереси, него и суштинска морална питања.

Без обзира на то да ли ћемо успјети да одговоримо на њих, резултат читаве дебате непосредно ће утицати на наше данашње поимање индивидуалног, групног и колективног идентитета. 

Зато ниједан рационални политички актер у демократској заједници не треба да приморава грађане да преиспитују моралност ставова и дјела из прошлости.

Они који желе да докажу да смо морално одговорни за прошлост, практично афирмишу категорију колективне кривице, окривљујући и колектив грађана и сваког појединца који том колективу припада.

Последице су катастрофалне, јер се од људи очекује да, као грађани демократске државе, усвоје нове моралне, културне и политичке вриједности, а да истовремено остану заробљени у прошлости и да носе бреме кривице.

Једноставно речено, људи постају таоци проблематичне прошлости, и приморани су да носе терет недиференциране кривице.

Тиме се њима унапријед оспорава морална компетентност да остваре своју индивидуалну аутономију и слободу, и да живе и дјелају као равноправни грађани.

Приредио: Миомир Ђуришић

(Извор: Cајт Митрополије црногорско-приморске)