11.11.2020.
На данашњи дан, 11. новембра 1878. године умро је Стефан Митров Љубиша, често називан “Његошем у прози”.

Стефан Митров Љубиша је рођен у Будви. Родитељи су му били родом из Паштровића. У његовим приповјеткама, од којих су најпознатије “Кањош Мацедоновић” и “Причање Вука Дојчевића” стапају се епска легенда и реализам. Као политичар борио се против италијанског утицаја у Далмацији. Када је објавио етнографски спис о Паштровићима, а након објављивања прве приповјетке постао је један од најистакнутијих приповједача. Дјетињство, као и највећи дио свог живота провео је у Будви. У то вријеме Будва је била мала варошица, претежно насељена поморцима, рибарима, ситним трговцима и занатлијама. Исто као и у свим приморским градовима издвајала су се два слоја грађанства, један према другом непријатељски настројени:

-градска аристократија, која је била у мањини, али богата и са привилегијама и

-зависни сиромашни грађани, рибари, занатлије и сл. који су сачињавали велику већину и тај слој се стално попуњавао становништвом из околних села или даљих мјеста из залеђа. Као бококоторски представник у Далматинском сабору и члан вијећа у Бечу, Љубиша се трудио да придобије што више ситних практичних користи за свој завичај и побољша економски положај Боке. У исто вријеме трудио се да код својих саплеменика и у читавом крају развије разумијевање за једну ширу националну заједницу и помогне борбу против туђинштине. У приповјеткама је захваћен веома дуг период историје црногорских племена од XV до почетка XIX вијека. По распаду зетске државе, црногорска племена, брдска и приморска, нашла су се у процјепу између Турског царства и Млетачке републике. Формално под влашћу обије и у сталној борби једне против друге. Против Турака је вођена хајдучка борба, која је временом постајала организована, а против Млетака је вођена притајена борба, против економског и војног искоришћавања. Племена су у таквој ситуацији остајала изолована, посебно она брдска, гдје је долазило до регенерације племенског живота. Љубиша се пишући своје приповјетке, руководио жељом да се очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да се узгред опише „начин живљења, разговори, па најзад и врлине и пороци његових земљака“ и да се то све преда наредним генерацијама, онако како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је год шири дотицај са свијетом и поплавица туђинства.“

Приредио: Миомир Ђуришић
(Митрополија црногорско-приморска)