26.09.2019.
На данашњи дан, 26. септембра 1826. године рођен је Љубомир Ненадовић, аутор чувених путописа и један од најчитанијих српских писаца друге половине XIX вијека.

Љубомир Ненадовић је је познати српски књижевник и дипломата. Рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљевa. Отац му је био прота Матеја Ненадовић, чувени војвода из Првог српског устанка, а дјед кнез Алекса кога су дахије убиле 1804. године у сјечи кнезова. Школовао се у иностранству и по свему што је учинио за српску просвјету и културу често се пореди са Доситејом Обрадовићем. Написао је двије збирке пјесама а његово најважније дјело је путопис написан у облику писама и састављен од пет дјелова: „Писма из Швајцарске“, „Писма из Италије“, „Прва писма из Њемачке“, „Друга писма из Њемачке“ и „Писма о Црногорцима“. Умро је у Ваљеву 1895. године.

Његош није био само обичан владар. Био је и духовни вођа свога народа, велики човјек и велики пјесник. Својим достојанственим понашањем, духовношћу и родољубивошћу одушевио је многе који су имали част да га упознају, па и самог Љубомира Ненадовића, путописца који га је срио током свог путовања по Италији. Током својих дугих и незаборавних путовања, Ненадовић је пролазио кроз многе предјеле који су га инспирисали. Са жељом да сачува успомене на градове и умјетност Италије које су му се дубоко урезале у сјећање отпочео је свој путопис “Писма из Италије”, али је сусрет са Његошем потпуно промијенио његове жеље и даљи ток његовог живота. Био је толико фасциниран његовом личношћу да је заборавио на све љепоте и драгоцјености Италије. Сматрао је да оне не заслужују толико дивљења и пажње као владика црногорски, па је умјесто о Италији у свом путопису највише писао о Његошу, његовој личности, ријечима и дјелима. Себе је представио као гледаоца који се неизмјерно диви сваком његовом покрету, као слушаоца који му се покорава и упија сваку његову ријеч и као писца који ће све што је учинио и изрекао овјековјечити својим пером на бијелој хартији. Његош је постао његова опсесија, његов најважнији животни сапутник и центар свих дешавања. У својим писмима није га приказивао само као великог владара, пјесника и творца историје наше националне судбине, већ и као дивног човјека, карактерног, осјећајног и духовитог. Дивио се његовој чистој неисквареној души, бриљантном уму и великом духу. У свакој ситуацији се трудио да истакне његове најбоље особине, велику мудрост, памет и оштроумност, духовитост и рјечитост, а наричито његову родољубивост и патриотизам исказане кроз огромну љубав према својој земљи и забринутост за судбину свог народа. Описивао га је као тихог и веома замишљеног човјека са великим мислима који се не покорава ником и који је у сваком тренутку спреман да брани своју част, понос и углед.
(ЗА ОПШИРНИЈЕ КЛИКНИТЕ НА НАСЛОВ)

За Ненадовића Његош је био човјек који увјек зна шта хоће, поносан и горд владар који увијек држи главу високо, али никада не гледа међу звијезде и облаке. Његова гордост, понос и достојанство избили су на површину у тренутку када одбија да пољуби часне вериге у цркви Светог Петра уз ријечи: „Црногорци не љубе ланце“.Црногорски народ никад није подносио потчињеност, нити је икада у потпуности био покорен. За Његоша су ланци били симбол ропства и овим својим ставом и ријечима изреченим на светом мјесту он је показао своју чврст и непоколебљив карактер. Био је човјек који се из све снаге борио против неправде никада није савио главу, нити се предао. Из његових ријечи и поступака јасно су се примјећивале носталгија за родном грудом, жеља за слободом и патња коју је осјећао због ропства у коме се налазила његова Црна Гора. Био је њен световни и духовни владар, симбол поштовања и оданости, узор многима и од њега је цио народ очекивао исправне и праведне одлуке. У свом путопису ,,Писма из Италије“ Љубомир Ненадовић је пјеснику и владици Његошу дао најзначајније мјесто. Описао га је са пуно пажње, љубави и неизмјерног поштовања. Био је импресиноран његовом личношћу, дивио се његовим ријечима и дане које су провели заједно у Италији сматрао најљепшим дјелом својих путовања по свијету. Италијанска историја, култура и умјетности по својој љепоти нијесу биле ни близу љепоти Његошеве душе и ума. Љубомир Ненадовић упозно је Његоша у Напуљу марта 1851. године. То су били веома тешки дани за Његоша, јер се борио са сопственом болешћу и истовремено су га мучиле вијести о ситуацији у земљи Био је забринут за свој народ и обузет тешким мислима што није промакло оштром оку његовог сапутника Ненадовића. Не желећи да га напусти, одустао је од свог путовања за Рим, остао у Напуљу са владиком и са њим тешко болесним дочекао Васкрс. У свом путопису га описује на врло сликовит начин, нарочито у тешким тренуцима од којих је један био тренутак стизања очекиваног писма из отаџбине.

Сазнавши за намјере Омер Паше Латаса, Његош га проклиње тешким ријечима – „да му српско зрно срце разнесе као и осталим потурченим пашама“ а на страшном суду жели му сусрет очи у очи са највећим српским јунаком Обилићем. Тада је из њега проговорио велики родољуб и праведник и заљубљеник у српску историју. Колико је био узрујан и бијесан показало је смјењивање руменила и блиједила на његовом лицу. Али, слушајући стихове о свом јунаку Обилићу које је написао Љубомир Ненадовић, показало се да није клонуо духом и да му успијева и да се нашали кад се за то указала прилика. За црногорског владико Милош Обилић је био прави херој и волио је да слуша пјесме о овом познатом српском јунаку. Када су из Напуља отпутовали за Рим, владику је напустио умор и кашаљ, па је са великим занимањем кренуо у разгледање његових знаменитости. Занимале су га древна историја и култура, а нарочито црква Светога Петра коју је премјеравао својим корацима тражећи да се те мјере запишу. Најсликовитији примјер величине владике Његоша и његовог слободарског духа је догађај који се управо збио у тој цркви. У њој се чувају ланци којима је Свети Петар био везан у тамници у Јерусалиму. Тај ланац калуђер приноси поклоницима и они га са побожношћу цјеливају. Његош је то одбио да уради рекавши да ,,Црногорци не љубе ланце“ чиме је показао свој чврст и непоколебљив карактер и колико му је битна слобода његовог народа. Поред описа црногорског владара овај путопис нуди читаоцу пишчева запажања и о припадницима других народа, а једна од најупечатљивијих описа је опис Француза, који воле забаву у сваком смислу ријечи. Путописац описује Италијане као људе који поткрадају путнике, а за владаре ове земље каже да им је једино важно да наставе да владају и да уопште не брину о свом народу. За Енглезе каже да су хладнокрвни, чудни, да не разговарају ни са ким и да „Енглез само за Енглеза мари“.
Приредио: Миомир Ђуришић

(ИЗВОР: МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА)