На данашњи дан прије 26 година, 3. јуна 1999. године, хиротонисан је на Цетињу у чин епископа Негово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије (Мићовић).

Хиротонисао га је Патријарх српски Павле уз саслужење Митрополита Амфилохија и још дванаест епархијских архијереја.

Том приликом Владика Јоаникије је изговорио приступну бесједу коју доносимо у цјелости.

Ваша Светости,
Свеосвећени Митрополити и Епископи,
Часно свештенство и монаштво,
Драга браћо и сестре у Христу,

Дозволите, да у овом свештеном моменту, заблагодарим Господу Богу, који је на овом данашњем сабрању под началством Његове Светости Патријарха српског г. Павла, наследника светог оца нашег Саве, уз заслужење Високопреосвећених Митрополита и Преосвећених Епископа Српске цркве, призивањем Духа Светога, моју недостојност учинио Епископом Цркве Христове.

Благодарим Светом архијерејском сабору Српске православне цркве, који је на овогодишњем редовном засиједању једногласно одлучио да ме изабере за викарног Епископа будимљанског, како бих данас могао примити овај благодатни дар не само за моју утјеху него за утјеху Цркви којој служимо.

Нашем распетом народу, данас више него икад, треба од Бога дара и моћи да га укријепи силом свога Часног крста и најсветије вјере да би пребродио тешкоће које га сналазе, а своје хришћанско име и образ очувао.

Захвалан сам Богу што ми је дао да будем рођен и васпитан у побожној породици мојих родитеља, покојног Саве и овдје присутне мајке Видосаве, међу браћом и сестрама, гдје сам примио своју љубав, која се у породици може добити, и васпитању на Косовском завјету и „Горском вијенцу“.

Благодарим Господу што ме је на пријелазу из младалачког у одрасло доба живота упутио мом духовном оцу, тада јеромонаху Амфилохију, а сада Митрополиту црногорско-приморском, и мојим наставницима у Духу Светоме, тада јеромонасима, а сада Преосвећеним Епископима Атанасију и Иринеју. Увјек сам, међутим, гледао својим унутрашњим оком у Његову Светост Патријарха српског Г. Павла, па ћу овдје, са радошћу, да поновим ријечи једног од великих Митрополита црногорско-приморских, који је рекао да од Патријарха српског и његовог светог трона сија Божанска свјетлост и обасјава српске земље. Ваистину, и нас је данас обасјала свјетлост доласком и свештенодејством Његове Светости и отачаствених српских Архијереја.

Благодарим браћи, монасима Цетињског манастира, и својој духовној браћи који су ме, у свакој мојој тешкоћи или слабости, знали утјешити и на добро упутити. Благодарим мом претходнику на ректорској дужности, високопречасном протопрезвитеру Момчилу Кривокапићу и свим наставницима Цетињске богословије који су ме у свему вриједноме подржали, а за моје лоше поступке опомињали и исправљали. Благодарим и свим ученицима Цетињске богословије, који су ме са љубављу поштовали и служили, а моје недостатке и слабости трпјели, док не бих сам схватио да сам радећи гријешио.

Знам, Ваша Светости, да сте ми, предајући Пастирски жезал, дали, заправо крст који треба да носим. Зато не гледам у овом моменту на своје високо мјесто и положај, него гледам на одговорност коју данас примам са страхом. Но благошћу Божијом примам, и благошћу Божијом ћу послужити Цркви, најпре њеној слави и њеном јединству, а послије тога, радићу на унапређењу просвете у духовном расаднику Светог Петра Цетињског — Цетињској богословији. Наставићу да вршим свету службу припремања нових посланика на Њиви Господњој са надом да ће из ове школе изићи добри будући свештеници, који ће духовно обновити и утјешити наш страдајући српски народ.

Нашем вјерном и опет распетом народу желим да кажем да се не уплаши срце њихово и да у Господу и Цркви својој прво мир свој нађе, да се у њој лијечи од гријеха и од сваке неправде, па када се са Богом измири, надамо се да ће добити свој земаљски мир који нам је толико потребан. А бранитеље наше отаџбине, наших граница и нашег неба, подсећам на јеванђелску заповијест да нико већу љубав нема од оног који живот свој положи за ближње своје.

Они који су на путу да ову заповијест Божију испуне, само ако буду прихватили са вјером и завјетом да се не чини насиље над недужним и нејаким, желим да, у овом историјском моменту, слиједе примјер светог великомученика кнеза Лазара и светог оца нашег Петра Цетињског, који су прво војевали духовни рат и добили га, а онда и онај историјски, Божијом милошћу и Божијом помоћи, извојевали, образ народа сачували и примјер свима нама оставили.

Служећи Господу, за дар који сам данас примио, гледајући на своје спасење, кроз службу спасења мојих ближњих и свих оних за које ће ме Господ питати на Страшном суду, желим свом душом да моја радост не буде у томе да се само својим архијерејским достојанством поносим, него да се радујем, слушајући глас Господњи и да се још више радујем томе и да се словесно духовно стадо, народ Божији, радује и одушеви њиме, да га увјек слуша и прославља Јединосуштну, Нераздјељиву и Животворну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа.

Благословите, Ваша Светости, и мене и моју будућу службу и сав овдје присутни народ, који се у вјери и љубави сабрао и молитвено садејствовао у мојој хиротонији, пјевајући „Аксиос“.

Свима хвала, Богу живоме и свој Цркви Божијој. Амин.