Поводом петогодишњице од упокојења протојереја- ставрофора Момчила Кривокапића, данас (03.05.2025.) је у Цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима служена заупокојена литургија.

Парох тиватски, протојереј Мијајло Бацковић, своје обраћање на гробу започео је ријечима „Христос Воскресе, Ваистину Воскресе“, којим је, како је истакао, отац Момо живио за вријеме свог овоземаљаског живота.

„И заиста, тај ехо одзвања вјековима у срцу сваког хришћанина, одзвања и у нашим Светим храмовима служећи се Светом литургијом, тај ехо, ехо је највећег дара човјековог, а то је празан гроб Христов у Јерусалиму. Има ли веће побједе браћо и сестре и драга дјецо, од побједе Васкрсења Христовога и има ли већег дара од пуноће празнога гроба Христовога у Јерусалиму?

Сваки онај пут, када стојимо на гробовима људи који су свједочили управо ову побједу и живјели животом побједе Васкрсења Христовога, на гробовима наших светих предака ми не стојимо на гробу туге, гробу жалости, гробу краја, него на вратима почетка вјечнога живота, вјечног и непролазног.

И данас браћо и сестре, када смо долазили код овога храма, у срцу свом смо осјећали неку тугу, јер на дверима Цркве нећемо затећи онога који је био путеводитељ многима од нас и учио нас како управо живјети том побједом живота вјечнога. Али чим смо дошли на ово мјесто и видјели његову слику овдје, ми више нисмо били тужни. И сваки пут када дођемо на ово мјесто, разговарамо са оцем Момом, разговарамо и савјетујемо се шта да радимо, а то показује да нема краја, да је ово само почетак , гдје онај који је прешао ова врата и прошао кроз ова врата гроба, постаје свима нама присан. Од тог тренутка до данас, свако од нас са тим човјеком може да разговара. Може с њим да буде, да се с њим савјетује, у молитвама с њим да разговара.

Док живимо и ходимо овим свијетом, многима смо недоступни. Брзина овога свијета и живот метежни овога мора по којем путујемо, немилосрдан је и врло често нас одвоји од људи које волимо, па и за вријеме овоземаљског живота и не гледамо се са њима и не сусрећемо се и жалосни смо због тога. Исто тако треба гледати и на овај тренутак, да послије пет година од одласка, ми знамо да ћемо се опет са њим срести и вјерујемо у то. Трудимо се да живимо животом којим нас је он учио, а то је увијек живот људски.

Није требало ништа уз оца Мома учити друго него бити човјек какав је он био. И није то ништа у теологији узвишено што је он нама говорио. Учио нас је једноставно да будемо људи. А то једноставно, бити човјек, није нимало једноставно. То је баш најтеже. Лако је прочитати много богослужбених и богоугодних књига и чути много лијепих бесједа. Лако је и заносити се и у том тренутку осјећати нешто лијепо у своме срцу, али није лако, браћо и сестре и драга дјецо, живјети по тим ријечима

Лакоћу живота у Јеванђељу, који је носио са собом наш отац Момо, давало је нама лакоћу да поједноставимо тај наш живот који је често компликован. Зато, онај који је сужио Христу, распетоме Христу, али и Христу Који је васкрсао и побиједио смрт, окупио нас је и данас након пет година и окупља нас на свакој литургији у свакој молитви и у сваком разговору, нас који смо се данас окупили овдје.

И неће престати да се помиње име оца Мома докле год има људи који су вјеровали у његове ријечи, а његове ријечи нису биле његове него ријечи вјечности, ријечи Јеванђеља по коме је он живио. Та ријеч која је васкрсла кроз живот и службу свештеничку оца Мома, она никад неће умријети. И када тијело напусти ову земљу, као што је његово напустило, чекајући баскрсење мртвих и живот будућег вијека и други долазак Христов, ми нисмо и нећемо никад заборавити чему нас је он учио.

Зато нисам данас тужан. Више ми недостаје него што сам тужан и више ми недостају његови разговори и његов пролаз кроз Цркву и та брзина и енергија кад има неки проблем у свом животу. Али зато знам гдје ћу доћи и гдје ћи се с њим консултовати, а то је кад се спустим у своје срце, ма гдје се налазио.

Нека Господ његову добру душу упокоји у Царству небеском, тамо гдје су сви његови преци, од Косова до Косова и до дана данашњега и тамо гдје је Васкрсење Христово и свјетлост Васкрсења Христовог у којој је он и за вријеме овоземаљаског живота живио.

Породици и свима вама нека буде на здравље, на спасење, на утјеху и на памћење, јер највећи дар нама, послије Васкрсења Христовог, је да памтимо то Васкрсење и људе које смо сусретали у путовању овом које зовемо живот. То су били наши сапутници, а многи од њих и наши путокази. Нека Господ подари да имамо и сусретнемо још таквих путоказа у овоме животу који ће нас повести ка Васкрсењу Христовом и општем васкрсењу живота вјечнога. Христос Воскресе“, поручио је о. Мијајло.

Предсједник СПЦО Котор Мишо Секуловић, обраћајући се породици оца Мома, свештенству и народу окупљеном уз вјечно почивалиште на шкаљарском гробљу уз саму Цркву Покрова Пресвете Богородице, казао је да се данас, на петогодишњицу од његовог упокојења подсјећамо на велики губитак за нашу Цркву, наш град и све вјернике појединачно.

„Увијек ћемо се подсјећати да нас је отац Момо у току педесетогодишњег службовања, као архијерејски намјесник за Боку, сабирао у окриље једне једине наше Српске православне цркве. Нећемо заборавити да је отуђене од вјере враћао себи и својој духовној вертикали.

Својом личношћу, часним и честитим животом, заједно са својом животном сапутницом Смиљком, одолијевао је свим притисцима и успио да нас још више очврсне у вјери да живот испуњен врлинама побјеђује смрт.

Оцу Мому лака земља и вјечни мир, а обавеза чланова Црквене општине которске је да буду Његови сљедбеници у складу са хришћанскиом начелима наше Цркве. Породици нашег оца Мома желимо свако добро и напредак“, казао је Секуловић.

Архијерејски намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, упокојио се у Господу 29. априла, 2020. године.

Само годину дана раније, отац Момо је прославио пет деценија свештеничке службе, коју је од првог дана свог рукоположења за ђакона, па потом и за свештеника, обављао у Котору, предано и посвећено до последњег свога даха.

Вјечан спомен и Царство небеско, драги оче Момо!