Његово високопреосвештенство, Aрхиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит њемачки Григорије, служио је данас са свештенством у Цркви Св. Николе у Котору, Свету архијерејску литургију.

Данас, када наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године, владика Григорије је подсјетио због чега долазимо у Цркву и да Исус Христос не тржи славу за себе, већ да уздигне друге, подигне оне који су пали…

“Драга браћо и сестре, чули смо једно чудесно Јеванђеље и наравно да нама људима то често није сасвим јасно и ми зато истражујемо и испитујемо Писма и учимо се од оних који су били надахнути Духом Божјим.

Данас се у овом одјељку који смо прочитали каже: „И уђе у синагогу у дан суботњи као што је био обичај“. И ми смо данас браћо и сестре дошли у Цркву у дан недјељни, као што је обичај.

И тамо у синагоги, читали су Писмо. Он је читао Писмо, Исус из Назарета, Христос. И прочитао је једну ријеч која гласи „Дух Господњи је на мени“, и кад је ту ријеч прочитао рекао је онима, који су се ту сабрали, да је управо Он тај о којем говори Писмо.

И они су гледали у Њега с чуђењем и говорили себи: „па ми Њега знамо, Он је из Назарета одавде, одакле и ми. Он је из куће онога Јосифа, дрводеље“. Али нису знали да је Он Христос , нису препознали да је Он Тај на Којем је Дух Господњи.

А Христос значи помазаник. Помазаник опет значи Онај који је обдарен даром Духа Светога, испуњен Духом животоворним. Али овај Помазаник није дошао ради себе, да узвиси себе, него је дошао ради других, да подигне оне који су болесни, немоћни, сиромашни, заробљени, оне који су потлачени.

Он не тржи славу своју и славу за себе, него тражи да уздигне друге, да подигне оне који су пали и који су немоћни и зато Он каже: „ Проповиједам вам пријатну годину Господњу, као што је писано у Писму“.

А то се односило на јубиларну годину. У Старом завјету и данас у јеврејском народу постоји такозвана јубиларна година. То је година кад се дугови опраштају.

Кад се заробљеници пуштају, кад се робови ослобађају и кад земља почива, а Он каже ја вам проповиједам пријатну годину, годину Господњу, јубиларну годину, која није календарска, него је јубиларна година онда када је Он с`нама.

Када је Он с`нама ослобађају се робови, опрашатју се гријеси, исцјељују наше немоћи и наше болести.

За нас је браћо и сестре јубилеј увијек присуство Његово и ми данас у овој нашој Цркви стојимо и читамо Писмо и исто смо загледани једни у друге и у то Писмо и исто тако не вјерујемо, као што нису ни онда вјеровали да је то Он, да је то Месија и Спаситељ.

Зашто нису вјеровали? Зато што људи не могу да повјерују да Бог јесте обукао наше тијело и да Бог хоће и почива у свакоме од нас и да у том обичном човјеку, који је стојао пред њима, како су Га они видјели, може бити Спаситељ свијета.

Тако и ми исто данас, након 2.000 година и више, никако да повјерујемо да Бог може бити у обичном човјеку, него само тражимо неког необичног човјека, да живи у пећини да има огромну браду и косу или да чудно прича и да се чудно понаша, па онда је можда у њему нека харизма.

Не можемо да повјерујемо да је харизма у свакоме од нас, да је дат свакоме дар да смо сви помазаници, да смо сви запечаћени даром Духа Светога, још онога дана кад смо се крстили.

То је оно што је наша слаба вјера браћо и сестре.

Зато, кад већ стојимо у Цркви, треба да окријепимо нашу вјеру и да, гледајући онога поред себе, као што су нас учили древни мудраци, увијек у њему видимо Христа и видимо њега као икону Христову. Да не говоримо о томе „ја знам његовог ћаћу“ или „ја знам какакв је он“, „знам ја његово поријекло и знам ја одакле је он“.

Него да говоримо у себи, у свом срцу, у свом уму, „у њему је Христос, он је икона Христова, повриједим ли њега, повриједићу Христа“. Ето тако нам Христос пријатну годину проповиједа.

Кад бисмо ми тако живјели и тако гледали један другога, ми бисмо уживали у пријатној години Господњој и свако наше јуче било би сутра и свако наше јуче, које постане сутра, било би Божије данас у нашим срцима.

Ето браћо и сестре зашто идемо у Цркву. Не да бисмо данас ту одстојали и одслушали службу, него да бисмо се потсјетили да смо иконе Божије, да бисмо се потсјетили какву нам то пријатност доноси Господ. Пријатност која се не може описати ријечима.

Да смо ми иконе и слике Божије и да је Онај, кроз Кога је све створено, и ми сами, постао један од нас и да је ради нас и ради нашега спасења претрпио све и смрт и да је васкрсао и да је сјео са десне стране Оца и да ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја.

Браћо и сестре хвала вам пуно за данашњу Божанску службу, нарочито хвала оцу Немањи који ми је омогућио заједно са својим и нашим братом и Митрополитом, да служимо данашњу службу и да се научимо овој чудесној тајни да смо браћа и сестре и да смо иконе божије.

Данас је иначе, на једна необичан и мени драг начин, Црквена нова година, а за нас, како рекосмо, није битан календар, него је битно да је Христос међу нама, а када је Христос међу нама онда у то стварно треба да повјерујемо. Не да стојимо тако и само стојимо и стојимо па онда изађемо и опет исто. Опет секирација а не радост због тога што смо видјели и доживјели и што је Он ту, као што је био оног суботњег дана у синагоги. Данас је једнако ту и увијек је ту.

И још нешто, ми се плашимо близине Божије, ми се плашимо да је Бог у нашем брату у нашој сестри. Ми хоћемо да је Он далеко, а Свети Јован Златоусти каже, цитирам пророка: „Ја сам Бог близине“. Бог је увијек ту поред твог срца, поред тебе, брата и сестре. Немој да мислиш да је Он негдје на небу или на некој планети. Он је ту међу нама и све види и све зна и све трпи и све подноси и прашта, јер је, како каже апостол „милокрвна Његова љубав“.

Кад бисмо се томе научили, наш живот и наше ходање кроз овај свијет, била би пријатна Година Господња“, поручио је митрополит”, поручио је у бесједи Његово високопреосвештенство, Aрхиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит њемачки Григорије.