У Ризници Српске православне цркве Котор синоћ је на тему “Да ли је болест казна или опомена”, предавање одржао протојереј ставрофор др Милоша Весин.

Организатор је била Црпска православна црквена општина Котор, а оца Милоша, који нам увијек долази са интересантним темама, на почетку је поздравио архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, истакавши значај предавања за данањњег човјека.

Отац Милош Весин је на почетку казао да му је од прошлогодишњег предавања у Котору, такође у новембру, па до данас, књига коју је најчешће имао у рукама, била једна од оних која се, како је казао, не само прочитају па оставе, већ се исчитавају и стално узима у руке.

Ријеч је књизи „Отац Момо“, у издању Српског пјевачког друштва „Јединство“ 1839 Котор посвећене архијерејском намјеснику бококоторском, пароху которском, протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу, који се упокојио у Господу 29. априла 2020. године.

„У књизи су сабрани мисаони и емоционални сусрети са чуварем душа наших у вјечно вјетровитој Боки“, пише у слову издавача књиге у којој су, између осталих, и текстови о оцу Мому које потписују блаженопочивши Митрополит Амфилохије, Матија Бећковић, Михајло Пантић, Горан Петровић…

„Оца Мома сам дуго познавао, а у оно вријеме када сам ја био у богословији, у средњој школи, послије на факултету 70-тих година, отац Момо је заиста био појам свештеника, поготово за нас младе богослове и студенте теологије. Не зна се о коме се тих година више говорило, да ли о оцу Мому Кривокапићу из Котора, или о оцу Периши Вранићу из Сарајева. Заиста то су била два врхунска, међу многим сјајним пастирима, у оним нимало лаким временима“, казао је о. Милош на почетку интересантног сусрета са которском публиком, након којег је одговарао на питања.

Говорећи о предавању казао је да ријеч о теми која нас мање или више све погађа на одређени начин, директно, или кроз оне које волимо и који су нам блиски.

Како је рекао, у случају неке болести, људи се често питају због чега им се све ово дешава, или још горе, због чега се то дешава њиховој дјеци.

„Да ли је то нека врста Божије казне или да ли је можда опомена. Питање је и колико нас болест доживљава као својеврсну опомену, као знак помоћу којег Бог жели нешто да нам каже, да нам поручи, нечему да нас научи. У Христово вријеме биле су само двије категорије као разлози зашто неко страда“, казао је о. Милош, подсјетивши на младића – просјака који је рођен слијеп, када апостоли питају Христа који је разлог његове болести, односно да ли је он или су родитељи његови згријешили, назначивши гријех који се враћа као последица или оно што је генетско наслеђе, или су можда твоји родитељи или твоји преци нешто згријешили и ти сада враћаш тај дуг. Библијским ријечима „оци једоше кисело грожђе, а унуцима трну зуби“.

Христос отвара нови хоризонт и каже да није сагријешио ни он ни родитељи његови него “Да се јаве дјела Божија на њему”, чиме Господ показује да тјелесност није све што имамо, да тјелесне муке и тјелесни болови не ограничавају способност нашег живота”, рекјао је о. Милош.

Често цитирамо, истиче, ону непотпуну изреку „у здравом тијелу здрав дух“.

“Покојни академик Владета Јеротић је врло често говорио о томе како је психолошки потпуно неисправно. Каже „тамо гдје је дух здрав, тијело, иако болује, оно ће на један бољи и здравији начин да се изнесе са болешћу тамо гдје је дух здрав“. Дакле, изглед, здравље, способност нечијег тијела није неминовно гаранција за апсолутну хармонију која би требало да влада у том човјеку. Хармонија је заправо оно јединство тијела, душе и духа, све оно што човјека чини да јесте људско биће“, казао је о. Милош.

Тешко је, наставља, наћи дефиницију бола, као субјективног опажања нечега што погађа, или нашу тјелесност или нашу емотивност, али и наш ментални склоп.

„Човјек који је био изложен невјероватној количини бола био је и Праведни Јов. И колико год да је мука имао, човјек који је био богат имао кћери и синове, у једном дану све изгубио, на крају крајева и своје здравље и сједио на ђубришту изван града, цријепом стругао гнојне ране са тијела, никада у својим дијалозима са Богом није тражио здравље, тражио је само једно - „Желим да Те се не бојим“. Желио је један однос са Богом који ће бити мотивисан љубављу”, рекао је о. Милош.

Говорећи о проблима сналажења у данашњем свијету, каже да човјек из непознавања Бога мора то упражњено Божије мјесто да надомјести нечим.                                   
“Чиме? Лажним боговима. Не мислите да сам против достигнућа савремене техниологије, али нов савремени бог, паган, идол нашег времена, јесте трансхуманизам у спрези са вјештачком интелигенцијом. Прије три недјеље се појавио податак, који је букнуо на свим странама свијета, да сваке недјеље милион и двјеста хиљада људи разговара са вјештачком интелигенцијом, само о једној теми. Не говоримо о другим темама. О самоубиству. Како најлакше да изведем самоубиство”, казао је о. Милош.

За основу вјештачке интелигенције каже да је то “на нови начин заодјенута стара гностичка јерес”.

“Она није само из првих дана хришћанства, већ из првих дана човјечанства. Када настаје та борба за побједом болести и смрти?  Још у оном ласцивном разговору између змије и Еве”, казао је о. Милош, подсјетивши да реченица “постаћете као богови”, милује уши до данашњег дана, свакој генерацији.

Човјек, како каже, данас мисли да на основу технолошког напретка може побиједити болест и смрт.

“Моћи ћемо, како се то каже, своје мозгове да аплоудујемо тамо негдје, па једног дана, када наука буде толико напредовала, онда ће она то да врати назад и повезати поново нашу умрлу тјелесност са тим нашим мозговима који ће тамо негдје, на неком “клауду 138”, живјети свјежи под идеалним условима. Не поричем предност вјештачке интелигенције у неким сегментима медицине, ако љекар треба некоме да препише одређену и то успјешну терапију и ако може у року од одмах да види најмање два или двадесет милиона снимака плућа, што је било са људима који су имали канцер, који је био најбољи и најефикаснији  третман. Значи у року од одмах и то је једна практична ствар. Међутим, оно о чему људи не размишљају довољно јесте чега нас лишава вјештачка интелигенција. Лишава нас смисла који је повезан са сваком дјелатношћу. Значи дјелатност има смисао без обзира да ли сте возач аутобуса, чистач улица, чистач ципела на улици, хирург, наставник, домаћица, политичар, свештеник, адвокат… Било што. Свака дјелатност има своје достојанство”, рекао је о. Милош, додавши да нас вјештачка интелигенција лишава личних односа.

Говорио је и о нивоу на којем се данас налази однос између младих људи.

“На једном је врло сиромашном нивоу и своди се само на оно што друштвене мреже могу да пруже, што тај њихов скраћени, осиромашени језик, без знакова интерпункције са скраћеницама које многи данас не разумију, а они разумију, ти “клинци”, који  и са четири године боље знају да баратају мобилним телефоном и компјутером него ја”, каже о. Милош.

Оно што се тим поводом дешава, каже, истражује се и на Истоку и на Западу.

“Посебно истраживачи дјечијег развоја. Све до 2010. године свака сљедећа генерација младих људи била је напреднија од оне претходне и неупоредиво напреднија од својих родитеља. Од 2010. ми присуствујемо једном назадовању. Стални пад моћи концентрације, моћи памћења. Не дај Боже да данас дјеци дате нешто да науче напамет”, рекао је о. Милош.

Предавање је завршио реченицом књижевнице Мирјане Бобић Мојсиловић о томе колико је радост битна и ономе што носи на своме барјаку.

“То је увијек и само љубав. Уколико то није смисао и уколико то није циљ, онда здравља нема, ни душе, ни духа а ни тијела. Та реченица гласи: “Ја сам само ходочасник, а љубав је мој Јерусалим”, казао је између осталог о. Милош Весин.

(Фото-Радио Котор)