У которској Цркви Светог Николе, данас на празник Светог пророка Језекиља, дан пред годишњицу погрома српског народа у злочиначкој акцији Олуја, бесједио је протојереј Мијајло Бацковић.

 “Недавно сам читао за неку нову методу лијечења, коју сада упражњавају многи људи широм свијета, тако што гледају у Сунце и сваки пут то гледање се продужава зато што у почетку, природно, наше очи не могу да приме толику свјетлост и толику енергију. И, онда они гледају прво кратко, па онда мало дуже сваки дан, док не дођу до неког ниво да могу да прате мало дуже и гледају у Сунце.

То лијечење није толико занимљиво, колико је занимљива симболика гледања у Сунце и отварања својих очију ка свјетлости и енергији сунчаној која симболизује ону вјечну и непролазну свјетлост Сунца истине, Христа нашега у Кога се ми људи, када кренемо да Га пратимо, исто тако тешко можемо гледати, па у почетку нам је Он много далек и много јак да би Га наше очи могле спознати и вид‌јети. Онда ми полако, мало по мало, отлањајући таму око нас, али прије свега пратећи то Сунце правде и његову свјетлост, уклањамо и отклањамо ту таму у нама.

У почетку није лако прихватити и схватити нашим умом, нашим очима, да је то Бог, али та свјетлост нам толико буде јака и отвара нам свјетлост у нама, као оне латице цвијећа ујутро рано када неко изађе око пет сати у поље па види оне латице, затворене током ноћи, а онда како Сунце крене да излази, оне се отварају и прате сунце , као они сунцокрети.

Тако исто и човјек, драга браћо и сестре и драга д‌јецо, иде за Сунцем правде у почетку затворених латица и затвореног срца. Али, како сунце бива све јаче и све јасније испред нас, онда се и наше латице срца отварају и прихватамо Сунце правде и кренемо да идемо за њим окрећући се исто као и сва природа за Сунцем, овим које ми имамо данас на нашем небу.

Данас смо чули у Светом јеванђељу причу такође несхватљиву и невјероватну да пет хиљада људи, без жена и д‌јеце, долази да се излијечи и Господ цијели дан на тој страни мора лијечи људе, како каже, “сажали се на њих”. Лијечи их цијели дан и негд‌је предвече, када су огладњели, Он каже ученицима да их нахране, а они кажу, што је логично и што је сваком човјеку прихватљиво и нормално, да толики број људи не може да се нахрани са толико мало хљеба и рибе, а Господ каже: “Дајте ми”. Он благослови и нахранише се и претече 12 котарица оне хране, како каже у данашњем Јеванђељу.

Исто тако, као што је нама људима несхватљиво, као и оно Сунце које не можемо да гледамо на почетку, као и Господ Кога не схватамо, када уђемо и кренемо за Њим и нама је невјероватно и несхватљиво ово данашње Јеванђеље, како је то и шта Господ урадио са овом храном, па је наситио толико људи”, казао је о. Мијајло.

Исто је и у данашње вријеме, наставио је даље, јер су сви, који се налазе у овом Светом храму, дошли да се исцијеле.

“Дошли смо да се исцијелимо да приђемо Господу и од Њега тражимо исцјељење за своје душевне и тјелесне болести, за своје недоумице, своја сумњања, за своје страсти и страхове. Исто тако немогуће је сав народ у овоме свијету који прилази Христу примити и прихватити а да свакоме приђе физички свештеник који се налази у том храму или у том граду. Али, сваки од оних људи који је повјеровао и дошао, примио је храну небеску, примио је утјеху и нашао свој лијек.

Сунце правде, наш Господ Који нам увијек сија и уклања таму, јесте Тај у кога треба да вјежбамо да гледамо.  Да вјежбамо да Га научимо гледајући прије свега очима срца нашега. Онда ће и наша тама, унутрашња и наши страхови и наше депресије и све оно што прати страхове бити блаже. Та ће свјетлост разагнати и онда ће у сумраку наше срце вид‌јети ипак, кроз ту таму наших личних страсти и грехова, јасније слику спасења Лика Божијег”, рекао је о- Мијајло.

Данас прослављамо и Светог пророка Језекиља, наставио је даље о. Мијајло, подсјетивши на његово заточеништво у вавилонском ропству у вријеме када је и његов народ био у ропству, док се данас сјећамо да је сутра годишњица великог погрома српског народа у злочиначкој акцији Олуја.

“Када све то заједно, од почетка читања Јеванђеља па до сада што сам рекао, узмете у обзир, онда ће вам јаснији бити и тај крст нашега народа и његовог страдања кроз све вјекове. Када би ми само гледали ту тужну колону од преко 200.000 људи, 2.000 убијених… Када би вид‌јели само ту дјецу која на тракторима и камионима плачу јер напуштају и иду у неизвјесност онда би, само гледано кроз тај сегмент ту годину и то страдање, ми то доживјели веома трагично и било би безизлазно, за свакога од нас несхватљиво”, рекао је о. Мијајло, додавши да у контексту цијеле историје спасења рода људскога треба прихватити и схватили да онај који иде за Христом никад неће бити у већини и да онај који иде за Сунцем правде, који је спознао свјетлост и навикао своје духовне очи да гледају у то Сунце, он никад неће бити без страдања.

“Али исто тако знамо и да то страдање води ка спасењу и животу вјечном и зато нам ни то страдање није толико страшно као онима који не вјерују, који живе у тами и који нису спознали  Сунце правде. Нека би Господ свјетлост дао да просвијетли умове свих нас да отвори очи нашега срца и да онда један другога, поготово ви драга д‌јецо, да један другога гледате срцем, јер онда, гледајући срцем без калкулатора овога свијета и наслага који је тај свијет оставио у том калкулатору у нашим главама, главама нас одраслих, ви ћете вашим срцем јасније вид‌јети и спознати ту свјетлост Божију Сунца правде, а кроз ту свјетлост и тај филтер срца, јасније видјети и љубављу прихватити схвакога човјека који стоји поред вас, око нас, који живи са нама и дијели ово поднебље у којем живимо.

 Љубав је оно што нас води, што нас је створило. Љубав ће на крају бити последња која ће нас сачекати кад изађемо пред лице Божије. Све друго, драга браћо и сестре и драга д‌јецо, биће небитно и ништавно у односу на љубав и на очи нашега срца. 

Нека би Господ дао да тим очима гледамо једни друге и онда ћемо бити истински пратиоци  вјечнога и незалазнога Сунца правде, нашега Господа Исуса Христа, амин”, поручио је о. Мијајло.