О. ЈОВИЦA ВУКАСОВИЋ ОДРЖАО ПРЕДАВАЊЕ У РИЗНИЦИ СПЦ КОТОР: КРСТ ЦЕНТАР НАШЕГ ЖИВОТА

Парох морињски Јовица Вукасовић одржао је јуче у Ризници Српске православне цркве (СПЦ) Котор предавање под називом „Значај Часног Крста за Васкршњи пост“

Предавања су током Васкршењег поста у Ризници, при Цркви Св. Николе, традиционално сваког четвртка, а како је најавио архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј ставрофор Немања Кривокапић, поздрављајући присутне, сљедеће ће одржати архијерејски намјесник подгоричко колашински , протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

„У животу сваког хришћанина, или како то наш народ каже, сваког ко се Крстом крсти, Часни и Животворни Крст представља центар нашег живота и прати нас током цијелог нашег живота. Од тренутка којим постајемо чланови Цркве, а које се у нашем језику предивно назива крштење, па све до наше смрти прати нас Крст. Он је дио наше свакодневнице, дио наше молитве. Са њим устајемо и лежемо, са њим идемо на посао. У њега смо загледани у тренуцима тешкоћа, њиме се осјењујемо, и на крају, када напустимо овај свијет, када починемо од свих дјела, будемо положени у земљу, али под знаком Часног Крста, који се налази на надгробним споменицима“, казао је о. Јовица.

Наставља ријечима да смо, живећи Крстом, дужни и да га изображавамо и да га по Христовим ријечима узмемо на себе, понесемо и носимо“.

„Након што је Апостол Петар на празнику Сјеница јавно исповиједио да је Исус Христос Син Божији, и након што му је Христос обећао да ће на њему сазидати Цркву, коју ни врата Адова неће надвладати, Господ овдје први пут саопштава ученицима да Син Човјечији иде у Јерусалим, да ће много пострадати, бити убијен и да ће послије три дана васкрснути.
Међутим, апостол Петар, склон људском поимању живота, несхватајући да је Син Човјечији због тога дошао у свијет, говори да се то неће и не може бити. Господ се тада јако грубо обраћа Петру и каже му Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско (Мт. 16,23). Потом Господ позива све и говори Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт, 16,24).
Као што видимо, узети Крст на себе значи прихватити позив нашег Спаситеља. Значи добровољно се одрећи себе и својих жеља. Значи и напустити своје лоше навике, не чувати их у себе и не његовати. Значи и то да се ослободимо од помисли, оговарања, осуђивања. И да се на својствен начин удаљавамо од гријеха, као то рече апостол Павле, да будемо мртви гријеху.

Не заборавимо да Христос каже и то да неће свако ко ми каже Господе, Господе ући у Царство Божије (Мт. 7,21). бити хришћанин не значи само звати се хришћанином, не значи само бити крштен. Бити хришћанин значи распети се са Христом, поднијети на себе бреме, на начин како га је Христос поднио“, рекао је о Јовица.

Подсјећа и да је Христос на крсту био понижен, одбачен, пљуван, да је Његово намучено тијело висило на дрвету, приковано ексерима, око Његове главе био је вијенац од трња, али и да у самртном часу, у агонији и патњи, Христос свима све опрашта и моли Оца да им ово не упише у гријех.

„Шта то значи данас за нас? То значи да све што нам се даје, била то патња, болест, оскудица, немаштина, увреда на послу или када нас стигне нека невоља, дужни смо да то носимо стојећи, чврсто на ногама, без роптања, без кукања и јадиковања. Без жалости што смо у тој ситуацији. Никада, па ни тада, не смијемо да завидимо другима, што им је боље од нас, јер не знамо какав крст они носе, а какав је нама дат. Свако носи крст према својим моћима.
Носити крст заиста није лако. Није лако трпјети. Али је то суштина нашег живота у Христу. У тим тренуцима имамо могућност да се загледамо у Крст Христов и сјетимо се свега што је Он прошао зарад нашег спасења. Таква слика нас може утјешити и дати снагу да наставимо даље.

Једна црквена химна каже:

„Господњи Крст оним који му се свагда клањају

Извор је сваке сласти и закон уздржања,

Јер непрестано гледајући Прикованога на њему,

Они разапињу тијело са страстима и похотама.

И ми међу њима да будемо похитајмо,

Постом чистим сродимо се са оним

Који се човјекољубиво страдањем сродио са нама

И своје бестрасности природу нам дао,

И који има велику милост.“

Но, вратимо се на тему Крста и поста. Хришћани су држали пост сриједом и петком још од првих дана. Тај пост наслиједили су још од Јудејаца, који су постили уторком и четвртком. Рани хришћани празновали су Васкрс сваке недјеље, врло свечано. То и данас видимо на Светој Литургији. Свака Света Литургија је сјећање на све што се „нас ради збило“ на крст, гроб, тридневно васкрсење, узлажење на Небеса и други и славни долазак. Недјељни дан је и дан данас посвећен управо Васкрсењу. Због тога је црква одредила да сриједа и петак буду дани који се посте, јер се у сриједу сјећамо срамне Јудине издаје, а у петак страшних мука које је наш Спаситељ претрпио када је био разапет на дрвету крста. На тај начин снажније и дубље схватимо седмични круг богослужења и прославу васкрсења у недјељни дан“, казао је о Јовица.

Пост сриједом и петком, подсјећа, старији је од свих постова.

„Када апостолски канони говоре о посту пред Васкрс, 69. канон каже да онај ко не пости пост свете четрдесетнице, као сриједу и петак, да буде одлучен од цркве. Из ових ријечи видимо да је седмично држање поста, не само обавеза, него и потреба човјеку, како би живио животом хришћанина.
Због тога је Црква одредила да управо трећа недјеља Великог и Часног поста буде посвећена Часном Крсту Господњем. Трећа недјеља представља половину поста Свете Четрдесетнице.
Под Светом Четрдесетницом подразумијевамо пост од чистог понедјељка, првог дана поста, до петка уочи Лазареве суботе, када се завршава пост Свете Четрдесетнице и улазимо у Велику седмицу, Седмицу страдања. Тако је негдје на половину поста, пред нас постављен Часни Крст како би нам дао снагу да истрајемо до краја поста. Већ смо изгубили онај полет који смо имали на почетку поста. Чинило нам се да ће тих педесетак дана прије проћи. Но, то није ништа страшно и необично. Човјек се бори са својим слабостима сваког дана. И тада, када смо негдје на половини нашег подвига, даје нам се Крст, како бисмо се опоменули, како бисмо се сјетили због чега постимо. Зашто се у ствари одричемо задовољства, уживања. Зашто конзумирамо прилично једноличну храну, често не баш укусну.

Све нас то приближава Крсту и Господу. Какав год да је наш подвиг. Колико год пута пали и устали, морамо на уму имати једно. Када завршимо пост Свете Четрдесетнице, полако крећемо са Христом горе у Јерусалим. Тамо ћемо присуствовати истјеривању трговаца из храма, слушаћемо причу о смокви која не рађа плода, присуствоваћемо вечери у кући Симона Губавог. Бићемо свједоци и када грешна жена скупоцјеним уљем, којим су се помазивали покојници, помаже ноге Учитељу. Христос ће нас позвати и у Сионску горњицу да са Њим и апостолима сједнемо за трпезу и будемо свједоци Тајне вечере. Бићемо и у Гетсиманији када се буде молио и када разбојници дођу по њега. Бићемо и у Кајафином и Пилатовом дворишту. Али оно што је најбитније, са Њим ћемо се попети на Голготу и подијелити муке које трпи зарад нашег спасења. Бићемо свједоци Његовог славног и тридневног Васкрсења. А свега овога ћемо се сјетити и када на Васкрс, изађе свештеник из олтара и са једином упаљеном свијећом у цијелој цркви и гласно запјева Дођите и узмите свјетлост од незалазне свјетлости и прославимо Христа који васкрсе из мртвих!“, казао је о. Јовица.

Ове недјеље након Великог Славословља имаћемо прилику, наставио је даље, да се поклонимо Часном Крсту, када га свештеници буду износили из Олтара.

„Часни крст ће наредних седам дана стајати у средини храма и подсјећати све посјетиоце, да је Пасха Господња близу и да још има времена за покајањем и преумљењем. Чини се да данас живимо у једном времену гдје се крст заиста посматра као лудост, што каже апостол Павле. Чини нам се, да данас, више него икада, људима смета Часни Крст и да људи склањају поглед од њега, као да га се плаше. Сјетимо се само колико се полемике водило када је у Италији и Грчкој враћен крст у учионице.
Ми знамо и свједоци смо да од знамења Часног Крста бјеже све непријатељске силе. Нечастиви бјежи од Крста, а о томе има и она народна, бјежи к'о ђаво од крста“, рекао је о. Јовица.

Казао је и да се данас често поставља питање, због чега данашњем свијету толико смета Крст?

„Хоће ли бити превише сурово ако кажемо да је Владар таме толико окупирао овај свијет, који и онако у злу лежи. Када погледамо на глобалном нивоу, можемо боље разумјети, коме и због чега смета Крст и наш живот под крстом.
Данашњем свијету хришћанин који живи у складу са крстом је стран и неприхватљив. Хришћанин доборовољно пости, одриче се уживања, блудничења, неморала. Добровољно се зарад свог спасења одриче много тога, што данашњица нуди.
Ми себи добровољно ускраћујемо мрсну храну, доборовољно недјељом рано устајемо и идемо на Литургију, бирамо да ступимо у брак и рађамо дјецу. Вјежбамо да не кажемо свима шта нам је на уму, па и када нас неко вријеђа или се не слаже са нама.
Све се то данас посматра као нешто што је примитивно, што је застарјело, што просто није модерно. Данашњица нас позива на уживање, на право да кажемо шта желимо, да се боримо за своја права, слободу говора, слободу мишљења, увјерења, родне припадности и одређености. Много Појмови као што су уздржање, смирење, трпљење, пост, непознати су језику данашњег човјека.
Сада нам је јасно нам је због чега смета Часни Крст, јер он, несумњиво у сваком човјеку, вјерујућем или невјерујућем, буди жељу и потребу да се човјек мијења.
Просто, човјек који је загледан у Часни Крст, не може да не буде такнут Силом Његовом. Та сила нас непрестано позива на промјену нашег живота, на добровољно прихватање да се одрекнемо себе и да у нама не живи ја, већ да Христос живи у нама, како то каже Апостол Павле А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене. (Гал. 2,20)

Сјетимо се овдје једног дивног примјера, којег је дотакнула сила Часног и Животворног Крста. Наиме, Пета недјеља поста, посвећена је некадашњој блудници из Александрије, касније великој подвижници јорданске пустиње, преподобном Марији Египћанки. Како пише њено житије, по њеним ријечима, она у Јерусалим долази због провода и уживања. Пратећи групу мушкараца улази у двориште храма не да би се молила, већ да би чекала своје муштерије. И баш у том тренутку, у том дворишту дешава се историјска промјена. Дешава се оно што ће промијенити историју монаштва и подвижништва. Она, египатска блудница, кренула је у храм да види Крст, будући да је био празник Воздвижења и није могла да му приступи. Изашла је напоље и горко заплакала. У том тренутку, Сила Крста дотакла је и њено срце, које је до тада у гријеху лежало. Сјетила се свих својих гријехова и одлучила да је вријеме за покајање и преумљење. И тако једна од блудница, постаје једна од највећих подвижница, која је 47 година живјела у пустињи, хранећи се оним што је тамо нашла. Њен живот и њено житије Црква нам поклања на почетку и пред крај поста, као савршени светионик и водич кроз наш живот у Христу, кроз вријеме подвига, поста и покајања“, рекао је о. Јовица.

Како је рекао из ове приче се види да нас Христос никада не оставља.

„ У свакој патњи, када наиђу буре, олује и невере, увијек имамо сигурну луку, нашег Спаситеља. Свети Никодим Светогорац нам поручује да кад год наиђе борба, цјеливамо Часни Крст и она ће нестати, јер је крстом Христос побиједио смрт и гријех.
Не смијемо бјежати од Крста, нити се плашити да га понесемо, јер је Крст најбољи показатељ слободе. Крстом дође радост цијелом свијету, јер нас ради, претрпјевши крст, смрћу смрт разори.
Не заборавимо, да је Христос све то претрпио због нас и због нашег спасења, али добровољно. Њега нико није присилио на то. Он, као Син Божији, јесте дошао у свијет да спаси свијет. Али, будући да је био човјек, могао је и да одступи од тога. У Гетсиманском врту води се борба са самим собом. Христос је уплашен, моли да га, ако је могуће мимоиђе ова чаша, али да опет све буде по вољи Оца. Но, Христос тада устаје, и добровољно се предаје стражарима и трпи сва страдања због нас и због наших гријехова. Христос на крсту себе добровољно приноси Богу и даје нам опроштај гријехова и мирећи нас са Богом“, казао је о. Јовица.

Приводећи предавање крају констатовао је да се из свега реченог може закључити једно - Крст није неки облик, символ или реликвија. Крст је начин нашег живота и постојања у Христу.

„Не заборавимо ни то, да нас на Света Литургија, не подсјећа на нека чуда из Христовог Живота. Са њима се упознајемо кроз Свето Јеванђеље. Света Литургија нас подсјећа искључиво на крст и на васкрсење Христово, јер нам се тиме отвара Рај. Чуда су неопходна како бисмо повјеровали у Христа, али нам је Крст неопходан како бисмо живјели и постојали у Христу.
Закључићемо ово наше скромно излагање стиховима са вечерње службе, који се пјевају у четвртак Крстопоклоне седмице а који кажу: