Светосавска академија (25. јануара 2026.године) у Цркви Св. Николе започела је наступом д‌јечијег хора Српског пјевачког друштва (СПД) “Јединство”  (1839) Котор. Под диригентском палицом г-ђе Иване Кривокапић најмлађи хористи отпјевали су прву (тзв. Которску) химну Светом Сави „О српска млада невина чеда“ коју је на текст проте Јована Сундечића компоновао Ђовани Салгети.

Проф. српског језика и књижевности Љиљана Чолан водила је академију, коју традиционално организују Српска православна Црквена општина которска и СПД „Јединство“, истакавши да „Бока Которска памти Светог Саву и сматра га својим заштитником“.

У наставку текста је ток јучерашнје Светосавске академије којој је присуствовао и предсједник СО Котор Војин Батута.

“Савиндан се овдје слави „од памтивијека“, јер је син Стефана Немање, Светог Симеона, први српски архиепископ, просветитељ, књижевник, мудри државник, човјек високих способности, оставио у српском народу дубоке трагове свога живота и рада. Разумљиво је зашто је култ Светог Саве развијен свуда гдје наш народ живи, а посебан је однос Бокеља према Светом Сави. Тако је посебно празновање и Савиндана у Боки. Српско пјевачко друштво Јединство, основано у Котору 1839. године, с поносом слави свога свеца заштитника и позива сваког поштеног и родољубивог грађанина да постане дио овог Друштва које поштује своју традицију, његује вјерску толеранцију и памти лик и дјело Светог Саве”, казала је Чолан.

Обратио се затим потпредсједник “Јединства”Петар Букилица, који је говорио о историјату Друштва и његовој мисији.  “Јединство је од свог оснивања интерно прослављало и обиљежавало Савиндан, а од 1868. када је наше Друштво узело Светог Саву за своју крсну славу, редовно је одржавало свечане академије, како пише у нашим хроникама, уз декламације, бесједе, пјесму, рецитације и драмски програм, уз обавезно учешће ученика которских школа будући да је Свети Сава школска слава. Свети Сава је Наш небески заштитник и покровитељ. Он је темељ наше прошлости и светионик наше будућности. Његов лик је на нашој славској икони, његов лик је на нашој застави, на нашем печату и на знаку нашег друштва. Од нашег оснивања до данас он нас је штитио, чувао, учио, водио, сабирао и окупљао, баш као што је то случај и вечерас. Прослављаћемо га док буде постојало СПД “Јединство”, а на то нас додатно обавезују и четири Ордена Светог Саве којим је одликовано наше Друштво.  СПД “Јединство” је 1921. године одликовано Орденом Светог Саве петог степена, 1930. четвртог степена, 1940. трећег степена и 1989. Орденом Светог Саве другог степена. Поносни смо на те ордене, али они нас и обавезују да будемо достојни носиоци Ордена са именом Светог Саве”, казао је између осталог Букилица, захваливши се на сарадњи и подршци Општини Котор и општинском Секретаријату за културу, спорт и друштвене д‌јелатности.

Позвао је народ да на Савиндан, сутра (27. јанауара), дође  литургију и на традиционални дочек Градске музике Котор испред цркава Св. Николе и Св. Луке, као и на  Д‌јечију академију (18 ч)и на славу Јединства у Ризници СПЦ (20 ч).

„Сви људски планови о будућности често су ваздушасте куле које непредвиђени случај у прах може претворити...“ опомиње нас Ава Јустин у својим „Успоменама из Боке“. Загледани у ова чиста дјечја лица, вјерујемо да ће нас наш небески заштитник Свети Сава оснажити за сва искушења у будућности”, казала је затим проф. Љиљана Чолан.

Услиједиле су композиције “Свети Сава” и „Милешевски анђели“ у извођењу дјечијег хора СПД Јединство.

Проф. Љиљана Чолан је затим казала да је Свети Сава својим дјелом дао примјер великог живота посвећеног духовним вриједностима. “Указао је својим потомцима како се стварају и носе непролазне светиње народа и државе. Ујединио је балканску скромност и трпељивост са националним поносом који има своје утемељење у постигнућима. Просветитељ народни Свети Сава имао је велику мисију када је у питању писменост уопште. Он је писао, он је подучавао како писати, о њему се писало”, казала је Чолан.

Поводом Савиндана ове године бесједио је проф. др Михајло Пантић, универзитетски професор и приповједач. Говорио је о Светом Сави у српској књижевности.

“ Часни оци, даме и господо, поштовани Которани и сви други, близу и надалеко, поштоваоци Светога Саве, дозволите ми да ово обраћање посветим успомени на пароха которског и архијерејског намесника бококоторског протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, мог мудрог старијег саговорника коме смо се недовољно, но из срца, одужили моја некадашња студенткиња, а данас ваша професорка Љиљана Чолан, ваш суграђанин господин Драган Ђурчић и ја приређивањем књиге “Отац Момо”. Указали сте ми част позивом да кажем шта имам, и колико знам о Светом Сави, дабоме, из угла моје професије тумача књижевности.

У говору о Светом Сави познат је само почетак, краја му нема нити га може бити. Свако од нас у тај говор понешто дометне, сагласно сопственим моћима, али неподијељено са осјећањем опште припадности над којом лебди светитељев дух. О Светом Сави ће се, другим ријечима, писати док је српског језика, српске културе и њене баштине чији је он хришћански зачетник, законодавац, заштитник и заложник. Настојаћу стога да своју недостојност донекле умањим покушајем представљања шта Свети Сава значи за српску књижевност, односно шта су о њему мислили и како су о њему писали наши писци.  Прије тога, зарад подсјећања и додатне илустративности, позваћу се на знаменитог зналца Димитрија Оболенског који је у књизи „Шест византијских портрета о Сави Српском“ између осталог написао: „Историчар који покушава да напише биографију те главне личности српске средњовјековне историје може се с правом уплашити при помисли на широки спектар Савиних делатности. Обесхрабриће га многобројни видови у којима се он појављује: управник једне области, затим калуђер у Светој Гори па онда архиепископ; дипломата коме је краљ, његов брат, повјеравао деликатне задатке; оснивач неколико манастира и организатор њиховог духовног живота дисциплине; законодавац у области канонског права; први поглавар Српске аутокефалне цркве; путник који је обишао сва мјеста ходочашћа у источном Средоземљу; први прави писац своје земље; личност чији се посмртни култ проширио по цијелом Балканском полуострву тако да га је касније дјелимично прихватило чак и турско становништво у том дијелу свијета; светац заштитник Срба без премца; полулегендарна фигура која се до данас одржала, слављена у народним умотворинама, поезији и пјесми митопејска моћ без сумње је јединствена у Источној Европи; све то, и још много више, мора да заплаши његовог биографа."

Светим Савом , наставио је Пантић, бавили су се  и бавиће се многи историчари, филолози, тумачи и  књижевници из свих епоха српске књижевности. Истиче да је  Свети Сава, а што је и полазна тачка сваке историје српске књижевности, њен оснивач, „први прави писац своје земље", а његова фигура и „митопејска моћ” која је прати непосредно утичу на формирање централне линије наше духовне и световне традиције која траје ево већ пуних осам векова.

Свети Сава је, рекао је даље, и творац и главни лик српске хагиографске књижевности.
“У Житију Светог Симеона, његовог оца, творца српске средњовјековне државе, Свети Сава, што иначе није уобичајено за тај жанр, по рубовима говори и о себи, да би у његовом вијеку, а по посвећењу, Доментијан и Теодосије написали два најрепрезентативнија примјера српских хагиографија у којима се, на химничан, реторички узвишен начин описује Савин живот. У стољећима која су наступила Свети Сава је живио не само у оквирима литургијске књижевности већ и у никада угаслом народном сјећању, да би у 19. вијеку његов дух и лик ушли и у ауторску књижевност. Чак и када га изриком не помињу Доситеј Обрадовић и, наравно, Петар Петровић Његош, својим дјелима настављују ту магистралу. Доситеј је, притом, као и Свети Сава, такође еманципујући путник, сада са кључним утицајем на формирање грађанске књижевности. Посебну улогу у слављењу Светог Саве има, наравно, Вук Караџић, прикупљањем и систематизовањем грађе усмене књижевности у којој је ријеч о светитељу, његовим чудима и поукама. Потом је тај дух прожео и српски романтизам и српски реализам: примјер су школски познате, за ондашње поетичке формације успјеле, а данас, за нас, додатно патиниране пјесме Јована Јовановића Змаја, у романтизму, и Војислава Илића, у реализму. Змајева пјесма је заправо једна мала лирска ретроспектива Савиног живота.

Јован Јовановић Змај

СВЕТИ САВА

Престо га је чек'о - он га није хтео,

он је нешто више духом заволео,

одазв'о се даљном лелеку и вриску,

па је загрлио будућност србинску.

Он се скромно сиђе с краљевских висина,

цвет жртвова плоду;

он неће да влада, он хоће да служи,

Богу и свом народу.

Он се хтео сићи свом народу ближе,

он се хтео спустит, - а тиме се диже,

дух нас његов купи сред Божијег храма,

дух је његов звезда над нашим школама.

Савино су тело Турци сагорели

и његов су пепо на ветар изнели,

и где год је трунка пепела му пала,

ту је нова љубав к роду засијала.

Данас цело Српство његов спомен слави:

“Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!”

Песма Војислава Илића постављена је пак као упросторена лирска драма, коју је лако замислити и на сценски начин. У ту драму уткани су познати призори из Савиног живота.

Војислав Илић СВЕТИ САВА

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира

На капији затвореној светогорског манастира?

 „Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,

Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –

Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.

Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,

Векови су прохујали и многи ће јоште проћи –

Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,

Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава. 

“У раздобљу модерне о Светом Сави између осталих пјева и Алекса Шантић који му се поступком анафоре у пјесми „Пред иконом Светог Саве" молитвено обраћа:

Ој, ти српски светитељу!

Испуни ми младу жељу:

Братства мржњу, опачину,

Сори, створи у прашину, Нек их љубав води,

Нек се слога роди.

Најзначајнији лаички, књижевни прозни текст о Светом Сави до дана данашњег написао је Милош Црњански, уз Ива Андрића вршни класик модерне српске књижевности. По образовању историчар, а по вокацији пјесник и прозаиста, Црњански је у Светом Сави извршио синтезу те двије духовне оријентације и написао њему својствен поливалентан прозни текст са документованом историјском подлогом надограђеном есејистичким коментарима, уз повремено јављање такође карактеристичног, ауторски препознатљивог лирског тона”, каже Пантић и закључује да након описа Савиног живота , са свим његовим искушењима и постигнућима, Црњански  књигу завршава истраживачким поглављем  о прослави Савиндана. Закључује како је ријеч о дугој традицији која потврђује снагу и трајност Савиног мита.  “Додаје да је то дан у којем је „народ раздраган и весео", а између осталог и да је у Црној Гори, за владе књаза Данила, Свети Сава почео да се прославља по свим школама и манастирима, као просветитељ, коме су се појали старински тропари". (Подсјетићу и да је Књаз Никола написао дугу оду Светом Сави, спјевану у лирском осмерцу, и са овим стиховима: ,,Српска црква би плакала // да се Растко не појави; // српској књизи и просвети // кам темељац он постави, /// и завјешта у аманет // да се Срби слогом вежу, // да туђину рад, неслоге // и трвења не подлежу."

У низу занимљивих епизода из историје тог институционализованог обичаја Црњански описује и како је то изгледало у вријеме владавине Књаза Милоша. Данас је то нама у најмању руку апсолутистички престрого, али и занимљиво. Црњански пише: „Књаз Милош, самоук, високо је цијенио просвјету и имао је обичај да каже: "Бог да прости учитеља, па родитеља", казао је проф. Пантић.

Међу прозним радовима модерних српских писаца пажњу, наставља даље, заслужуја свакако и кратка поетска прича, поетска фантазмагорија Милорада Павића “Смрт Светог Саве или Невидљива страна мјесеца”, док митопејска моћ Савиног лика, са својим симболичким потенцијалима, бива додатно развијена у поезији многих пјесника и из нама ближе друге половине двадесетог вијека, у стиховима такође писаним у духу службе и светитељу. Међу њима се, по вриједности, истиче проф. Пантић, издвајају пјесме Десанке Максимовић Савин Монолог), Васка Попе (Свети Сава), Матије Бећковића (Прича о Светом Сави) и Љубомира Симовића (Ходочашће Светом Сави).

Проф. Михајло Пантић је бесједу завршио ријечима да “Свети Сава, према свему реченом, и према много тога што се подразумијева, што стоји у језику и преко језика, у колективној свијести, не престаје да и до дана данашњег ходи и ходочасти српском књижевношћу”. “Тако је одувијек, тако ће и заувијек бити, јер су и наши преци и ми, а свакако и наши потомци, обавезни великом зачетнику и још већем заштитнику онога што нас потврђује свиме што смо били, што јесмо и што ћемо остати, у трајни помен и спомен Савиног имена”, закључио је Пантић. 

Химну СПД “Јединства” у Котору спјевао је, поводом прославе педесетогодишњег друштвеног опстанка 1889. године прота Јован Сундечић, а компоновао италијански композитор Дионисије де Сарно Сан Ђорђо. Уз мјешовити хор, под диригентском палицом мр Михајла Лазаревића, наступила је након бесједе проф. Александра Магуд (сопран). Клавирску сарадњу пружила је проф. Ана Михаљевић.

Као у свугдје гдје наш народ живи, тако и у Боки, школска слава је Свети Сава. Неизоставна рецитација на тој свечаности је пјесма Војислава Илића „Свети Сава“, а синоћ је интерпретирала Ксенија Ковачевић, ученица првог разреда Гимназије Котор.

„ У Светом Сави сабрано је све наше разумевање хришћанства“, ријечи су великог пјесника Матије Бећковића. Наш мјешовити хор композицијама „Достојно јест“ и „Тијело Христово“ освјетљава нам тај сегмент живота и дјела Растка Немањића”, казала је проф. Љиљана Чолан најављујући наступ мјешовитог хора СПД Јединство (диригент мр Михајло Лазаревић).

Глумац Ђорђе Марковић  затим је говорио стихове Љубомира Симовића: „Ходочашће Светог Саве“, и подсјетио на висину етичких и естетских критеријума светосавља.

Професори и ученици Музичке школе „Вида Матијан“ увијек дају посебан допринос Светосавској академији. Услиједио је клавирски дуо Ана Михаљевић и Дејан Кривокапић и композиција E.Morriconea: Лове theme („ Синема Парадисо“)

Композицију Михаила Глинка “Признание” извео је Александар Ермаков (баритон), класа проф. Александре Магуд, уз  клавирску сарадњу Ане Михаљевић, а затим је ученица Гимназије Марта Боровић рецитовала пјесму Васка Попе „Пастирство Светог Саве“.

“Велики жупан Немања најмађем сину није дао име Растко без неког разлога. Растко је рођен у Расу, а Васко Костић у својој књизи „Свети Сава у Боки“ говори о етимологији ријечи рас и истиче њено значење: прворазредни, најбољи, изабрани, узвишени, посебни... То име живи у нашем народу и слави се у предањима и у пјесмама. Када се пјева на српском језику, пјева се о Растку Немањићу и свим осталим српским јунацима „који живе докле сунце грије“, казала је затим проф. Љиљана Чолан, најављујући мјешовити хор СПД Јединства који је извео двије народне пјесме: „Засп`о Јанко“ и „Три девојке збор збориле“.

Академија је завршена Химном Светом Сави у извођењу Мјешовитог хора СПД „Јединство“. 

Да живимо сви у слози,

Свети Саво ти помози!

(СПДЈ Котор)