Нисмо зачуђени злонамјерним тумачењима који долазе од појединих друштвених чинилаца који су били саговорници ауторке поменутога чланка, јер они имају јасан континуитет активне борбе против Цркве и, конкретно, дискриминације и безаконог институционалног прогона Српске Православне Цркве, кад год су за то имали прилику.

Међутим, оно што је збиља недопустиво и изузетно друштвено штетно је поступак ауторке чланка која је себи допустила да умеће неизговорене ријечи, које у потпуности мијењају смисао онога што је у Морињу изречено. Уметање ријечи „црква” (па макар и у загради) је најобичнији фалсификат и жалосни примјер лажне вијести и злонамјерне пропаганде.

Наша Црква нити иједна вјерска заједница није послодавац никоме у државним и локалним администрацијама нити им даје зараде. Потпуно је сумануто тврдити другачије. Свештеник Бацковић у Морињу није имао никакав мандат да говори у име Цркве, те је то још један разлог у прилог томе да је те ријечи могао да изрекне само као један од грађана ове земље, који стварно „запошљавају и дају плате” државним званичницима. С друге стране, уздржавањем од говора или макар другачијим и јаснијим избором ријечи је могао и требало је да предуприједи оваква тумачења, знајући да постоји спремна војска оних који ће његове ријечи покушати да злоупотребе против Цркве.

Ауторка чланка и сви њени саговорници би требало да разумију да свештеници имају потпуно једнака права, као и остали грађани, па и право на јавну ријеч, а да се она не везује за службу коју обављају. Професор или љекар који говоре на било којем и било каквом локалном окупљању не говоре у име својих установа или руководства, већ у своје лично име. Исто важи и за свештенике. То би ваљда требало да буде свима јасно.

Макар је црногорској јавности добро познато да се ставови и поруке Цркве не преносе на овакав начин. Црква има довољно јавног простора да саопшти своје ставове и кад сматра за неопходно, то чини јасно и директно, кроз званичне канале информисања.

Наратив који покушава да се наметне о наводном бесправном и „пресудном” утицају Цркве на државне власти, па још и о „дужничком ропству” државе у односу на Цркву, представљају пропагандне и срачунате лажи, којима управо они који су ову државу „поробили” својим криминалним и корупционашким активностима и они који су им за то давали идеолошку подршку из својих лукративних интереса, желе да друштво задрже у том ропству.

То што постоји одређена динамика у односима Цркве и државе, не представља ништа необично. Тако је у већини демократских држава. И у нашој земљи, разне институције и друштвене групе имају своје различите интересе и погледе на ова или она питања. Таква врста разноликости мишљења је основ савремених демократских друштава. Важно је да се зна ко се гдје и за шта пита. Црква за црквена питања, држава за државна.

То што незнавени друштвени и политички чиниоци секуларност замишљају као затварање Цркве и вјерника у „нишу”, како је својевремено најављивао њихов „шеф” – то је проблем њихове скучене ретроградне и недемократске свијести.

Секуларност Црне Горе није угрожена од Цркве. Утицај Цркве на друштво се своди на јавни говор и апеловање на савјест грађана и надлежних. Других инструмената немамо. Црква није заинтересована за вршење власти. Свако ко тврди другачије – једноставно не говори истину.

Митрополија црногорско-приморска

Цетиње, 15. октобар 2025.