Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске служио је вечерас, у Храму Светог Саве у Тивту, парастос мученички пострадалом протојереју Михаилу (Барбићу), пароху кртољском.

Парастосу су молитвено присуствовали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Његово преосвештенство Епископ дренвитски г. Давид (Македонска Православна Црква) и Њихова преосвештенства Епископ пакрачко-славонски г. Јован и диоклијски г. Пајсије.

Након парастоса бесједом се обратио парох кртољски- Марко Обрадовић.

У надахнутом и дирљивом слову о свештеномученику Михаилу (Барбићу), отац Марко је на почетку рекао да је ријеч о човјеку који је цио свој живот проживио са Христом, у Христу и за Христа.

«Овде смо се окупили, а Бог ће дати и сутра у још већем броју да се окупимо на Светој литургији, да прославимо великога Бокеља, Србина, свештеника Српске Православне Цркве, хришћанина и мученика. Све је то објединио у својој личности свети отац Михаило, рођен 24. септембра 1899. у Порт Саиду, када су људи из ових крајева ишли трбухом за крухом. Родитељи његови су пожељели да њихов син одраста у Боки и он долази овде. Завршава у Боки основну школу, у Кртолима. Имао је великог човека за стрица- оца Сава Барбића, једног изузетног свештеника код кога је отишао у Дубровник, па у Задару гимназију завршио, уписао Богословију, да би 1922. године завршио Богословију у Сарајеву, где је и наш Свети Патријарх Павле такође завршио Богословију.

Дакле, отац Михаило Барбић, прво је био свештеник у Морињу, изузетно се показао тамо као човек млад, пун духа, али његово срце је желело и горело да буде овде свештеник у Кртолима. Писао је молбу и он је дошао овде да буде пастир свом духовном стаду. У међувремену је постао и војни свештеник. У Подгорици је служио. Догурао је и до капетана прве класе, у официрском чину и рат га је и затекао баш у том официрском чину, 6. априла ’41. Та несрећа која је погодила и нас, а пре тога од септембра 1939. и целу Европу и отац Михаило, погледајте колико је то један инстинкт, једна духовна ватра која гори у једном свештенику, пастиру, шта је њему прво дошло. Да се врати у своје Кртоле. Истина је да му је породица била тамо, али тамо је и његова паства, народ Божији који у тим страшним временима треба пастира. Креће на пут пешке, кроз разна искушења долази до Кртола исцрпљен, исцепан, прашњав, да га људи нису ни препознали какав је дошао у Кртоле.

Ту наставља свој пастирски рад као што је и пре тога настављао и пре рата, оснивајући и добротворна друштва и кола српских сестара…Долази у Кртоле и бива ту све време, служи Богу и народу. Служи у Цркви Свете Госпође и осталим црквама у парохији и брине се о народу, а то су била смутна, луда времена. У тим временима је отац Михаило радио, молио се Богу, смиривао, хладио усијане младе главе, задојене том неком новом идеологијом, имао је велики ауторитет. Био је човек веома образован, веома елоквентан беседник, појац народни, говорио је два језика у то време-италијански и немачки, а служио се и енглеским и слушали су га људи, поштовали-« бесједио је отац Марко Обрадовић.

Потом је свештеник Марко говорио о доласку Нијемаца у Кртоле ’43. године и наводној кривици оца Михаила која се заправо састојала у томе што је говорио њемачки језик и у корист свог народа био у контакту са њемачком силом.

«Наводно, једна девојчица која је ишла за оцем Михаилом је наводно чула како отац Михаило прави спискове да се људи стрељају. Какав апсурд! Какво семе сатанских лажи! Пастир духовни који исповеда, који крштава, који причешћује тај народ, духовни му је отац. Било како било, оптужен је за то, иако су сви ти који су нажалост настрадали млади људи су његови рођаци, кумови, пријатељи, народ. Долази то наводно ослобођење, нека Далматинска бригада и нису оца Михаила дирали, јер није било никаквог разлога за то. Долазе ослободиоци из Котора, Херцег Новог, Тивта, домаћи људи ту га оптужују, везују, малтретирају и воде га са собом у Котор. Везују му руке, парадирају га кроз Кртоле, онако делује као Христа кад су водили. Окрећу људи главе од њега, неки га потајно псују, замерају , неки га и подржавају, а сви знају да он није ништа крив. Одводе га у Которски казамат, један од многих казамата од ’45. па на овамо. На најстрашније муке га стављају ,а и то је оно што знамо и читамо у Новом завету, када су Христа извели пред Пилата, па му је пришао онај војник и ударио му шамар, а њему каже Христос, «Ако сам крив, докажи, ако нисам крив зашто ме удараш.» То је била цела поента затварања и мучења оца Михаила- да он призна да је то урадио. Они занају да није, али да он призна да би они себе оправдали да је он народни злочинац, да је против те нове власти која ствара новога човека за нови свет, а он је стар, опијен религијом, а то је заостало, нешто из прошлости. И он не признаје кривицу, јер нема шта да призна-мучен, тучен, понижаван и на крају убијен у својој ћелији у Котору. Отац Михаило није одступио, отац Михаило није се одрекао ни своје вере, ни Христа ни своје свештеничке службе, сачувао је своју свештеничку одежду и своју мантију неупрљану нити издајом нити било којом другом кривицом за шта су га оптуживали. Био је бачен у септичку јаму, да би то понижење било још више.»

Парох кртољски Марко Обрадовић, на крају је истакао да из страдања свештеномученика Михаила ми треба да извучемо поуку о опраштању и измирењу, сјећајући се поуке блаженопочившег Митрополита Амфилохија који је говорио над великим жртвама и над великим страдањима треба једни другима да затражимо и дамо опроштај.

«Нека жртва свештеномученика Михаила буде за нас опраштајућа, нека свештеномученик Михаило моли Господа за нас, за целу нашу Митрополију»- закључио је свештеник Марко Обрадовић.

Приредила: Лана Остојић

Фотографије: Жељко Драшковић

https://www.flickr.com/photos/195504480@N04/albums/72177720331621297/