Са­пут­ник и по­моћ­ник апо­сто­ла Пе­тра, ко­ји га на­зи­ва си­ном (I Пе­тр. 5, 13). Ка­да је био у Ри­му, на мол­бу вер­них, на­пи­сао је Све­то Је­ва­ђе­ље ко­је је апо­стол Пе­тар по­твр­дио као исти­ни­то. Апо­стол Пе­тар га је по­ста­вио за епи­ско­па и по­слао у Ми­сир на про­по­вед. Ми­сир бе­ше сав у не­зна­бо­штву, идо­ло­по­клон­ству, га­тар­ству… Али ус­пео је да по­се­је се­ме Хри­сто­ве на­у­ке. У Алек­сан­дри­ји је за­сно­вао Цр­кву Бо­жи­ју и по­ста­вио јој епи­ско­пе, све­ште­ни­ке и ђа­ко­не. У Алек­сан­дри­ји су га ухва­ти­ли не­зна­бо­шци и ву­кли ули­ца­ма ви­чу­ћи: „Ву­ци­мо во­ла у обор“. У там­ни­ци му се ја­вио пр­во ан­гел, па он­да и сам Го­спод. Су­тра­дан, ка­да су га по­но­во ву­кли ули­ца­ма, пре­дао је ду­шу Го­спо­ду. Над ње­го­вим мо­шти­ма до­го­ди­ла су се мно­га чу­да.

Свети Аниан, други епископ Александријски.