Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је синоћ у Ризници Српске православне цркве у Котору предавање на тему „Опростити и/или заборавити“, говорећи о значају праштања у хришћанском животу, његовој повезаности са љубављу, покајањем и унутрашњим миром, као и о томе да ли је могуће истински опростити, а не заборавити оно што нас је повриједило.

Након молитве, присутне је поздравио архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, подсјетивши да је тачно годину дана прошло од претходног гостовања др Весина у Котору.

„Четврти новембар, тачно годину дана од када нам је прошли пут био отац Милош. Као да је један дан прошао, али ево, опет је новембар, вријеме када нам у госте долази неуморни отац Милош, проповједник, бесједник и мисионар. Нека му Бог да здравља да још много година овако дивно проповиједа, бесједи и храни нас дивним мислима. На нама је да искористимо ту његову енергију и велико знање, да се напајамо дивним мислима“, казао је Кривокапић, захваливши госту што је поново међу Которанима.

На почетку предавања др Весин је истакао да је управо праштање оно што би требало да буде у средишту човјековог духовног живота, нагласивши да свијет постоји захваљујући Божијем праштању.

„Енергија којом би заиста требало да се испунимо, и не само испунимо него и оснажимо, јесте у центру овог нашег вечерашњег сабрања, а то је енергија опраштања, која нам је толико неопходна. Зашто? Зато што свијет постоји захваљујући Божијој енергији опраштања. Јер да није Божијег опраштања, питање је шта би од овог свијета до данас било и да ли би га уопште било“, казао је др Весин.

Подсјетио је на ријечи Светог владике Николаја Велимировића, који покајање пореди са сјеменом, а опраштање са плодом, указујући да покајање без праштања не може имати своју пуну вриједност.

Говорећи о посљедицама немогућности праштања, нагласио је да злопамћење највише штете наноси управо ономе ко га носи у себи.

„То што неко неће да опрости не погађа толико онога коме неће да опрости, колико погађа онога који неће, не може или не умије да опрости. Јер оно што је неко учинио, рекао или подметнуо, а често и не знамо да ли је све то истинито, само умножава количину отрова у ономе који неће да опрости. Опраштање нас приближава Богу као ниједна друга врлина, јер љубав нема своју д‌јелотворност уколико није ношена на крилима опраштања. Шта је заправо опраштање него доказ наше христоликости? Знате, бити хришћанин је јако лијепо, некада и угодно, али бити христолик је јако тешко. То значи угледати се на Христа и у свакој ситуацији питати себе шта би сада Христос урадио“, поручио је др Весин.

Као примјер истинског праштања навео је Христов однос према грешницима, али и Светог првомученика архиђакона Стефана, који је, упркос страдању, имао снаге да опрости онима који су га прогонили.

Посебно се осврнуо на значај унутрашњег мира, истичући да човјек који нема мир у себи тешко може доприносити миру међу другима.

„Мир није никаква дипломатска вјештина. Мир је стање душе. А да би човјек градио мир, он прије свега мора да буде измирен са свима око себе. Када вам неко каже нешто ружно, увриједи вас или покуша да вас повриједи, сваки пут када се на то наљутите, ви заправо том човјеку дајете волан свог живота у његове руке. Он тада може да управља вама тиме што ће вам нешто рећи. Али ако вас његове ријечи не могу пореметити, онда оно што је рекао не говори ништа о вама, него о њему“, објаснио је.

Указао је и на то да се иза човјекове увријеђености често крије гордост, из које настају гњев и злопамћење.

„Колико год човјек имао право да се љути, да буде увријеђен, да се жести, ту заправо често проговара гордост. ‘Ко је он да мени тако нешто каже?’ И онда, ако не могу на одговарајући начин да му узвратим, ја могу то да му памтим. А не каже узалуд Свети Марко Исповједник да је злопамћење човјеков највећи непријатељ. Код нас је, нажалост, дубоко усађено оно ‘нећу ти ово заборавити никада’. Или онај наш чувени начин опраштања ‘опростићу му, али нећу више ништа да имам са њим’“, присјетио се.

Говорећи о светитељима као узорима хришћанског живота, др Весин је употријебио занимљиво поређење, назвавши их семафорима на путевима наших живота.

„Светитељи су семафори на путевима наших живота. Када је зелено, они нам показују шта је благословено, шта је добро, шта је душекорисно, и кажу: крени, иди, уради. Ако је жуто, пази се добро. Али када је црвено, немој нипошто. Међутим, као што семафор на улици не може силом да заустави човјека који је одлучио да прође кроз црвено свјетло, тако ни светитељи не могу никога силом да зауставе. Бог преко својих светитеља никада не д‌јелује силом. Он хоће нашу добру вољу“, објаснио је др Весин.

Подсјетио је и на ријечи молитве „Оче наш“, у којој хришћани свакодневно моле Бога да им опрости дугове њихове као што и они опраштају својим дужницима.

„То је најдосљеднија православна математика. Ми Богу кажемо ‘Боже, поступај по нашој логици, опрости нам онако како и ми опраштамо’. Христос је рекао да ће, ако ми опростимо једни другима сагрешења, и Отац наш небески опростити нама. А ако ми не опростимо, неће ни нама бити опроштено“, нагласио је, док се у наставку предавања посебно задржао на питању које је садржано и у самом наслову сусрета – да ли је могуће опростити, а не заборавити. Објаснио је да памћење и заборављање нису једноставни процеси, већ да се могу посматрати кроз три различита нивоа: когнитивни, емотивни и интуитивни.

„Шта је љубав? Моћ опраштања. Можете ви некоме говорити, доказивати, правити куле и градове као доказ љубави. Уколико нема опраштања, то није љубав. Љубав јесте опраштање, а опраштање доказ љубави. И сада долазимо до онога што је за многе пробни камен у животу – има ли истинског опраштања без заборављања? Многи када то чују кажу ‘добро, опростити некако и могу, али заборавити никако’. Међутим, ми ствари врло често поједностављујемо. Када кажемо памтити, сјећати се или са друге стране заборавити, углавном имамо на уму само један процес. А памћење и заборављање, постоји на три различита нивоа. Први је когнитивно памћење. То су подаци које смо научили, на примјер да је Косовска битка била 1389. године или Берлински конгрес 1878. године. Ти подаци могу остати у нашем памћењу, могу се изгубити, али их можемо поново пронаћи и обновити. Други ниво је емотивно памћење. То су успомене које у нама буде осјећања. Када се сјетите своје баке, можда и данас осјећате мирис њених колача, палачинки или собе у којој су стајале дуње. Или када вам је неко први пут рекао да вас воли, или када вас је неко први пут одбио. То су ствари које се памте читавог живота. Трећи ниво је интуитивно памћење. Интуиција је онај унутрашњи глас, предосјећај који нам говори да нешто треба или не треба да урадимо, а који често занемаримо. Човјек који све чешће силази у себе, упознаје себе и води дијалог са својим унутрашњим бићем, развија и своју интуицију’’, објаснио је др Весин, те наставио…

‘’Дакле, сјећање није истовјетан догађај нити истовјетан покрет ума и душе. А гд‌је се догађа оно заборављање о којем говоримо када је ријеч о праштању? На емотивном нивоу. То значи да нећу дозволити да ме и даље повређује оно што ме је некада повриједило. Не значи да сам избрисао догађај из памћења, него да сам престао да носим његову емотивну тежину и да дозвољавам да она управља мојим животом“, закључио је.

На крају предавања било је и неколико питања публике о праштању, посебно о ситуацијама у којима једна страна искрено тражи опроштај, док друга није спремна да га прихвати.

Др Весин је објаснио да је за сваки сукоб потребно двоје и да је најважније да човјек учини оно што је до њега како би дошло до помирења. Уколико искрено затражимо опроштај и покажемо спремност да превазиђемо несугласице, а друга страна то не прихвати, ми смо свој дио одговорности испунили и више не учествујемо у сукобу. Тиме је још једном указао на значај праштања, личне одговорности и унутрашњег мира, који не мора зависити од спремности друге стране да прихвати помирење.

Михаела Мошков

(Радио Котор)