Архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј – ставрофор Немања Кривокапић,  данас, 21. јуна, у трећу недјељу по Педесетници, служио је са свештенством Свету литургију у Цркви Св. Николе у которском Старом граду.

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо Свето јеванђеље које нам Црква предлаже за данашњи дан, које нас подсјећа да је наша вјера, наша вјера православна, вјера откривења. А шта то значи вјера откривења? То значи да нисмо препуштени сами себи, да размишљамо о смислу нашега живота и о томе како и шта треба чинити. Ово су прве и основне теме које су увијек копкале свакога човјека кроз историју, као и све културе, гдје год да је човјек живио, у које год вријеме да је живио. Који је смисао нашег живота, зашто смо ми овдје на земљи, шта треба да радимо кад смо већ овдје на земљи, да ли има неки живот послије и како да га заслужимо? Многи филозофи су се управо тим темама бавили, покушавали да проникну својим размишљањем, својим умом… Ништа им дуго није ни преостајало када нису знали за хришћанство и морали сами да пронађу одговоре на та питања, али најчешће их нису налазили. Такође, и друге разне религије су својим вјерницима покушавале да дају неке одговоре, али то није било потпуно“, казао је о. Немања.

Ми хришћани, истиче, имамо привилегију, јер знамо праву и потпуну истину. 

„А, како ми то знамо? Тако што нам је Бог открио ту истину. Зато је наша вјера, вјера откривења. Бог нас није препустио самима себи да размишљамо, него нам је директно и најпрецизније рекао зашто смо ми овдје на земљи и шта је наш циљ. Кроз Стари завјет, такође, али прије свега доласком Господа Исуса Христа, дакле, самога Бога овдје на земљу, најдиректније и најпрецизније нам је речено шта треба да чинимо. На то нас подсјећа и ово Свето јеванђеље, које завршава реченицом - “Иштите најприје Царства небескога и Царства Божјега и правду Његову, а остало ће вам се придодати“. Дакле, смисао нашега живота јесте задобијање Царства Божјега. Ако би смисао био овај пролазни живот, колико год трајао, заиста би било пуно неправди и нејасноћа у овоме свијету. Зашто је неко болестан, неко здрав, зашто неко дуго живи, а неко умре млад? Зашто је неко богат, неко сриомашан? Све то и много других питања било би неразјашњено и неодговорено, ако би заиста смисао нашег постојања био овај кратки живот: Нека би га живјели и 100 година, опет ће проћи. Али, срећом, смисао нашег постојања није овај живот, овај пролазни живот, него оно што долази. Који би био смисао мученичке смрти мученика који су за вјеру давали своје животе? Ако млади људи страдају, шта ће ти та вјера, каква ти је то вјера ако нећеш више живјети? Управо, том смрћу, они су задобијали вјечни живот, живот са Богом. Они су га задобили кроз мученички живот, а ми сви остали кроз живот у Цркви и кроз Цркву, онако како нам Црква и Господ Исус Христос кроз своје истине и науку коју нам је открио, пројављују. Царство Божије, које долази послије, значи живот послије овога живота, који је вјечни. То је оно чему ми тежимо и на шта треба да се концентришемо. Не кажем да ни о чему на овом свијету не треба да мислимо. Сваки озбиљан домаћин ће наравно да се потруди да обезбиједи новац, да прехрани породицу, дјеци да живе, брине јер прокишњавава кућа, да ли ће поправити нешто…. Сваки одговаран човјек ће наравно да размишља о тим стварима, али не и да нам то буде преокупација и да само о томе размишљамо. Јер, кад тад ће и то проћи, отићи ћемо и ми. Можемо да имамо десет кућа, али једног дана ћемо умријети и не можемо их са собом понијети горе. Дакле, прије свега да размишљамо о ономе што је задобијање вјечног живота и гдје ће наше мјесто бити у Царству Божијем. То се задобија хришћанском животом,  животом по моралним начелима које нам оставља сам Господ Исус Христос, које нам Црква прописује кроз Десет Божјих заповијести и остале заповијести моралног и честитога живота. Исто толико важно је да кроз свете тајне, кроз живот у Цркви, будемо крштени, миропомазани, што је почетак нашег живота у Цркви, а онда да се причешћујемо, да се сједињујемо са самим Господом кроз причешће које нам је сам Господ оставио. Да то чинимо и наравно да се припремамо за сусрет са Господом кроз пост, молитву и честити живот. То је оно на шта нас позива данашње Јеванђеље и подсјећа о чему да размишљамо, чему да тежимо и чему да усмјеримо наша размишљања и наш живот. Нека би Господ Бог дао да се, размишљајући о овоме заиста, и ми спасимо и заслужимо Царство Божије, амин”, поручио је о. Немања.