Протојереј Оливер Суботић (управник Мисионарског одјељења Архиепископије београдско-карловачке) бесједио је на велики хришћански празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан који је данас, у шесту недјељу по Духовима 12. јула 2026. године, литургијски прослављен у Цркви Св. Николе у которском Старом граду.

Светом литургијом началствовао је архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, а поред о. Оливера саслуживао је и протојереј Ненад Калем.

“Браћо и сестре, долазећи на Свету литургију сваке нед‌јеље, свакога празника, уживајући у овим дивним службама, поготово у овом светом храму, у благољепију службе, често заборавимо колика је жртва поднијета у вјековима који су за нама, да бисмо ми данас слободно могли да долазимо у храмове, да се молимо Богу, славимо Господа и да своје душе напајамо светим молитвама, да се причешћујемо, да у себе уносимо оно што је највеће благо које можемо добити, а то је тијело и крв Христова.

Велика жртва је поднијета да бисмо ми то могли чинити у слободи. Жртва прије свега светих Божјих угодника. Али, на првом мјесту апостола, чије је свједочанство у темељима Цркве. Међу апостолима два се издвајају, првоврховна. То су апостоли Петар и Павле, чији спомен празујемо данас.

Црква је с’правом управо издвојила ова два човјека из Сабора апостола као заиста изузетно посебне личности које ће, као такве, бити до краја свијета и вијека. Апостол Петар, онај на чијем је исповиједању вјере, саздана Црква. То је вјера да је Христос, Син Бога живога. Немојмо заборавити, апостол Петар не исповиједа Господа само за Христа, већ за Сина Божијег. Наша вјера је у Сина Божијега, коју је апостол Петар први исповиједио и због тога је тако важан. На камену исповиједања те вјере Црква стоји и обстаје све ове вјекове и биће тако до краја свијета и вијека.

Апостол Петар, оно што је најчудесније у свему, јесте био један галилејски рибар, човјек који није учио некакве велике школе. Био је породичан човјек. Ми бисмо данас могли да кажемо, један потпуно обичан човјек којег срећемо свакога дана у свом животу гледано с’поља. Међутим, Господ Бог је видио дубине његовог бића и Он је знао да ће у њему наћи онога који ће бити првоврховни апостол, који ће постати учитељ васељене. Замислите које је то чудо Божије, да један неуки галилејски рибар постане учитељ васељене, а то је постао, разумије се, благодаћу Духа Светога која га је осветила, посветила, умудрила и учинила да постане то што јесте“, казао је о. Оливер.

Са друге стране је, наставио је даље, апостол Павле, споља потпуно је другачија личност, изразито учен човјек, одрастао код великих учитеља јевреског Старог завјета.

„Апостол Павле је био човјек ванредних интелектуалних способности, првобитно, као што знамо, прогонитељ Цркве, а потом „апостол незнабожаца“, изабрани сасуд Божји, коме се Христос јавља у нествореној свјетлости, када овај бива на путу за Дамаск, гонећи хришћане. И, у тој нествореној свјетлости, апостол Павле задобија тајну богословља. Њему се открива тајна Цркве као тијела Христовога и апостол Павле, као што рекосмо, постаје „апостол незнабожаца“. Чудесна је ширина и љепота Цркве која обједињује такво разнолике личности у једном и чини да у Христу постану тако велики свједоци. Подсјећа и нас, разумије се, да и ми сами то будемо по мјери својих могућности. Никада немојмо заборавити - последња заповијест Господња каже: “Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио”. Заповијест Господња, коју Господ предаје, непосредно прије него што ће се вазнијети на небо, са Маслинске горе, упућена је свима нама, а апостоли, међу њима прије свега Свети првоврховни апостоли Петар и Павле, подсјећају нас да у ревности будемо огњени и да следујемо тој заповијести свако по својим моћима. Разумије се, неко нема моћ проповједништва, свједочења вјере на тај начин, али он може помоћи својим пастирима на било који други начин.

Но, има једна друга ствар, драга браћо и сестре, на коју нас апостоли, Свети, велики и превелики, Петар и Павле, подсјећају, а то је да никад не очајавамо. Да никада не очајавамо ма у какав пад да паднемо. Ма шта да се деси, постоји излаз, постоји могућност, не само да устанемо, него да се уздигнемо до висина које су нам можда у том тренутку неслућене. Јер, апостол Петар, немојмо то заборавити, у слабости људској има и оно трократно одречење од Господа, гдје се као човјек уплашио. Када се благодат Божија повуче, свакоме се то може десити. Вјероватно би се свако од нас тако понашао, свакоме би се вјероватно од нас тако нешто десило да смо били на истом мјесту, јер благодат Божија је та која нас чини јакима а Господ је у промислу допустио да апостол Петар падне, да би свима нама дао наду. Кроз примјер апостола Петра, који није пао у очајање него је, ушавши у дубину покајања, опет устао и потврдио Господа за првоврховног апостола и постао то што је постао. Дакле, апостол Петар нас учи на тај начин.

Апостол Павле са своје стране је прогонитељ хришћана у прво вријеме, а потом највећи проповједник ријечи Христове „апостол незнабожаца“. Стално га је мучило то што је некада прогањао Цркву. Себе је сматрао најмањим од свих апостола. Каже, Господ се њему обратио као каквом недоношчету, али опет показао је како, према његовим ријечима, треба иза себе остављати оно што је лоше и ,како каже апостол Павле - “шта је иза мене, остављам, а сежем напријед и трчим ка мети, трчим ка моме Господу”. И ето како нас та два човјека, драга браћо и сестре, поучавају и инспиришу својим животним примјером, дају нам снаге да и ми својим животним искушењима, у падовима, не паднемо у очајање, него да устајемо. Што прије да устајемо, докгод смо живи да та борба траје увијек и да никада не одустајемо, стремећи ка Христу, Коме нека је слава у вјекове, вјекова, амин”, поручио је о. Оливер.