Ka­da se is­pu­ni­lo 9 me­se­ci od bla­go­ve­sti u Na­za­re­tu, u Vi­tle­jem­skoj pe­ći­ni, u no­ći iz­me­đu su­bo­te i ne­de­lje, ro­di­la je Pre­sve­ta De­va Spa­si­te­lja sve­ta, Go­spo­da Isu­sa Hri­sta. I ro­div­ši ga bez bo­la, kao što ga je i za­če­la bez gre­ha, od Du­ha Sve­to­ga, sa­ma ga je po­vi­la u la­ne­ne pe­le­ne, po­klon­la Mu se kao Bo­gu i po­lo­ži­la ga u ja­sle. Po­tom Mu se po­klo­ni i pra­ved­ni Jo­sif, pa pa­sti­ri iz po­lja ko­ji ču­še mno­štvo an­ge­la ko­ji po­ju: „Sla­va na vi­si­ni Bo­gu, i na ze­mlji mir, me­đu lju­di­ma do­bra vo­lja“ (Lk. 2, 14), pa tri mu­dra­ca sa Is­to­ka. Ta­ko se, na­kon mno­gih Svo­jih pra­o­bra­za i na­go­ve­šte­nja, is­pu­nja­va­ju­ći sta­ro­za­vet­na pro­ro­štva, ja­vi On, Car nad ca­re­vi­ma, ra­di spa­se­nja ljud­skog ro­da, šta ni­su mo­gle da ura­de Nje­go­ve slu­ge.