Njegovo visokopreosveštenstvo Arhiepiskop cetinjski i Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije danas, 10. decembra, uz sasluženje Preosvećenog Episkopa dioklijskog g. Pajsija, sveštenstva, sveštenomonaštva i profesora Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog, služio je u Cetinjskom manastiru godišnji pomen Mitropolitu Arseniju (Bradvareviću), koji se na današnji dan 1963. godine upokojio u Gospodu u manastiru Vavedenja Presvete Bogorodice u Beogradu, gdje je i sahranjen.

Nakon pomena sabranima je o ličnosti i životu blaženopočivšeg Mitropolita crnogorsko-primorskog Arsenija (Bradvarevića) besjedio protojerej Blagoje Rajković, rektor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog. Njegovo obraćanje prenosimo u cjelosti:

„Vaše visokopreosveštenstvo, Vaše preosveštenstvo, časni oci, draga braća i sestre.

Kada se čovek okrene oko sebe u ovome svetu i kada se trudi da služi imenu Božjem u ovome svetu, koji u zlu leži, uvek može da dođe u neko stanje da pomisli da je njegovo vreme najteže od svih vremena na zemlji. Međutim, kada se osvrnemo i kada pogledamo unazad, kada pogledamo u istoriju, koja je učiteljica života, kada se setimo naših predaka, kada se setimo prvih hrišćana, vidimo da je svako vreme za hrišćane, na svoj način, bilo teško. Tako je od početka hrišćanstva, od onih reči Hristovih, koje je On rekao svojim apostolima, da ako su Njega gonili i njih i sve hrišćane će goniti, i ako su Njegovu reč održali i njihovu će održati.​

Tako, draga braća i sestre, usud hrišćanina u ovome svetu je da svedoči ime Hristovo i da pretrpi sve ono što ovaj svet njemu nametne, držeći se onoga svoga puta koji vodi u Carstvo nebesko.

Na današnji dan kada činimo pomen blažene uspomene Mitropolitu crnogorsko-primorskom Arseniju (Bradvareviću), kada se prisetimo njegovog života možemo da kažemo da vreme u kome živimo, koje je teško, ipak nije najteže vreme u kome su živeli naši preci i u kome je živeo pravoslavni hrišćanin.

Vreme u kojem je živeo Mitropolit Arsenije je bilo po mnogo čemu teško. On je svoj život započeo u doba Austrougarske krajem 19. veka. Rođen je 1883. godine u današnjem Banatu, njegovi preci su bili poreklom iz ovih krajeva, a otišli ​​su tamo prilikom seoba Srba, kojih je bilo mnogo, ne samo velike seobe pod patrijarsima Arsenijem III i Arsenijem IV. Mitropolit Arsenije rođen je kao Svetislav Bradvarević 1883. godine i u toku svog života iskusio je mnoga vremena, mnoge režime, pa i u mnogim državama je živeo jer je to bilo turbulentno vreme – čitav 20. vek. Dva svetska rata i mnogo drugih bitnih događaja, prijatnih i neprijatnih, zbilo se u njemu.  Sve to je ovaj čovek Božji izneo na svojim plećima. Prvo služio je Bogu kao sveštenik, bio je oženjen čovek, imao je porodicu. Od mladosti je gajio ljubav prema Bogu, koju je nasledio od svojih roditelja, kao i ljubav prema svom rodu.

Završio je Karlovačku bogosloviju pre Prvog svetskog rata – ona je u to vreme imala status i rang fakulteta, to jest visokoškolske ustanove. Služio je kao sveštenik na nekoliko parohija u Banatskoj eparhiji, a onda posle Prvog svetskog rata, želeći da još bolje posluži Crkvi u novim vremenima, on je upisao i Pravni fakultet i završio ga u Beogradu. Tako da je imao visoko i bogoslovsko i pravno obrazovanje.

Čitavim svojim životom on je, i kao parohijski sveštenik a posle toga i kao službenik Crkvenog suda, prvo Banatske eparhije a potom Velikog crkvenog suda, svedočio pravdu Božju. Tako je ovaj čovek Božji u to vreme između dva svetska rata, koje isto tako nije bilo lako za Crkvu, iako nije bilo progona Crkve bilo je mnogih drugih iskušenja, setimo se samo krvave litije u Beogradu 1937. godine, sve to preturio na svojim plećima. Trudio se da služi Bogu i svome narodu onako kako je najbolje mogao.​

Pošto je postao udovac, kada mu se supruga upokojila, prihvatio je na molbu Patrijarha tadašnjeg Gavrila (Dožića) da se zamonaši, da bude izabran za episkopa moravičkog vikara Njegove svetosti Patrijarha srpskog. I u tome svojstvu vikara patrijarhovog, on je proveo Drugi svetski rat držeći se hrabro, mudro, propovedajući i hrabreći narod Božji u Beogradu u toku tih velikih iskušenja. A onda kada se rat završio i kada se činilo da su ta iskušenja prošla, došla su nova koja su za naš narod, pogotovo verni narod, bila i teža u nekim segmentima od tih ratnih iskušenja.

Novi komunistički režim, prvo prikriveno, a onda sve otvorenije i otvorenije, borio se protiv vere, protiv Crkve, protiv imena Hristovog. U to vreme mnogi hrišćani su svoju veru ispovedali tajno, krštavali su decu tajno, u crkvi se retko ko venčavao u tom periodu. To sve pokazuju neki podaci o kojima Mitropolit Arsenije piše u izveštajima Svetom arhijerejskom sinodu koje je redovno slao svake godine od 1947. godine, kada je izabran za mitropolita crnogorsko-primorskog, pa sve do 1954. godine – do svoga stradanja u komunističkim kazamatima. Kakvo je bilo stanje Crkve u Crnoj Gori upravo se može videti iz tih izveštaja u kojima on pominje da je, kada je došao 1947. godine u Mitropoliju, na 153 parohije koliko ih je bio pre rata, izuzimajući sever Crne Gore koji je pripao Polimsko-budimljanskoj eparhiji, bilo 66 aktivnih sveštenika. Znači 87 parohija je bilo upražnjeno. Mnogi od tih sveštenika postradali su u toku bratoubilačkog rata od ’41. do ’45. godine. Mnogi su postradali i neposredno posle rata, uključujući i blažene uspomene prethodnika Arsenijevog, sveštenomučenika Joanikija Lipovca, mitropolita crnogorsko-primorskog i mnogih, mnogih drugih sveštenika.

Kada je došao na tron Svetog Petra ovde na Cetinju, kada je ustoličen, Mitropolit Arsenije se borio sa raznim iskušenjima koja su zadesila Crkvu u to vreme.​ Naravno, čovek ne može da bira vreme u kome će živeti, u kome će se roditi, ali to kako će se on postaviti prema tom vremenu i iskušenjima koja mu ono nameće, to je ono što čoveka čini svetim ili ga čini nekada gorim od zveri. Tako je ovaj čovek Božji došavši ovde odmah počeo da radi kako bi pomogao sveštenstvu, koje je bilo u jako oskudnom stanju, da se bori za popravljanje njegovog položaja. Imao je mnoga poznanstva u svetu, pa je preko njega ovde dolazila humanitarna pomoć i štošta drugo, a on je sve to delio hrišćanski. Davao je sveštenicima, ali i udovicama sveštenika čiji su muževi postradali u toku Drugog svetskog rata. I to će upravo biti jedna od zamerki novih komunističkih vlasti na rad Mitropolita Arsenija.​

Trudio se, kako je sam najbolje mogao, da unapredi crkveni život. Bio je čovek krotke naravi, nije bio zamerljiv, nije se mnogo kompromitovao niti konfrontirao sa vlastima, ukoliko to nije bilo potrebno. Međutim, kada bi došlo do nekih otvorenih napada na Crkvu, on je i te kako hrabro ustajao u odbranu Hristovog imena, u odbranu Crkve Božje i to ga je koštalo svega onoga što je tu postigao. Optužen je od komunističkih vlasti da je sa svojim sveštenicima formirao udruženje za rušenje poretka u Jugoslaviji i na osnovu lažnih optužbi i lažnih svedočanstava 1954. godine osuđen je na zatvorsku kaznu – na kaznu strogog zatvora prvobitnom presudom u trajanju od jedanaest godina i šest meseci, a zatim nakon žalbe Vrhovnom sudu kazna mu je smanjena na pet godina i šest meseci.​

Proveo je više od dve godine u zatvorima Crne Gore, prvo na Cetinju a onda u Kotoru, gde su ga, naročito ovde u Cetinjskom zatvoru, zlostavljali islednici i zatvorski službenici, a direktor toga zatvora se prema njemu nehumano odnosio. Sve to je Mitropolit Arsenije opisao u svojim izveštajima koje je slao Svetom arhijerejskom sinodu i u svojoj prepisci sa advokatima koji su ga zastupali.

Postradao je za veru pravoslavnu mučen u kazamatima više od dve godine. Posle toga mu je bilo dozvoljeno da bude u kućnom pritvoru, ali mu nikada više nije bilo dozvoljeno da se vrati u svoju eparhiju – Mitropoliju crnogorsko-primorsku, na tron Svetog Petra. Kada mu je istekla zatvorska kazna, tražio je da bude rehabilitovan i da mu se vrati njegova eparhija. Međutim, vlasti mu to nikada nisu dopustile i on je, po svom pristanku na molbu Patrijarha tadašnjeg Germana, kako se ne bi dodatno zaoštravali odnosi sa komunističkim vlastima, koji su inače bili zaoštreni, pristao da bude izabran za mitropolita budimskog. Ali nije mogao ni tamo nikada da ode i stupi na svoju katedru, pošto mađarske vlasti to nisu dopuštale.

Upokojio se mirno u manastiru Vavedenja u Beogradu 1963. godine na današnji dan, sa svojih 80 godina koje je proveo u službi Bogu i svom rodu.

Kada se setimo ovog njegovog primera, draga braća i sestre, možemo da budemo blagodarni Bogu prvo što ne živimo u tim vremenima u kojima je živeo Mitropolit Arsenije, a opet njegov primer nam ukazuje i na put kojim treba i mi da hodimo u našem vremenu. Dakle, ne da budemo neko ko će istrčavati, ko će se namerno konfrontirati sa vlastima ovoga sveta, ali kada vlasti ovoga sveta ugroze pravoslavnu veru, kada skrnave ime Hristovo i kada progone hrišćane i te kako treba da stanemo u odbranu i da pokažemo da smo zaista vojnici Hristovi. Da smo zaista oni sledbenici koji idu za Hristom, da bi i nas Bog, zajedno sa našim divnim precima, udostojio da vidimo lice Njegovo u Carstvu nebeskome, u Carstvu Oca i Sina i Svetog Duha, kome neka je slava kroz sve vekove i kroz svu večnost. Amin.​

Bog da upokoji dušu predstavljenog blaženopočivšeg Mitropolita našeg Arsenija u mestu svetom, u mestu cvetnom, u mestu odmora, a nama da prosvetli put njegovim primerom sada i uvek i u vekove vekove. Amin.“

Vesna Dević