Njegovo preosveštenstvo Episkop buenosajreski i južno-centralnoamerički i administrator Mitropolije zagrebačko-ljubljanske služio je večeras, u Hramu Svetog Save u Tivtu, parastos mučenički postradalom protojereju Mihailu (Barbiću), parohu krtoljskom.

Parastosu su molitveno prisustvovali Njegovo visokopreosveštenstvo Arhiepiskop cetinjski Mitropolit crnogorsko-primorski g. Joanikije, Njegovo preosveštenstvo Episkop drenvitski g. David (Makedonska Pravoslavna Crkva) i Njihova preosveštenstva Episkop pakračko-slavonski g. Jovan i dioklijski g. Pajsije.

Nakon parastosa besjedom se obratio paroh krtoljski- Marko Obradović.

U nadahnutom i dirljivom slovu o sveštenomučeniku Mihailu (Barbiću), otac Marko je na početku rekao da je riječ o čovjeku koji je cio svoj život proživio sa Hristom, u Hristu i za Hrista.

«Ovde smo se okupili, a Bog će dati i sutra u još većem broju da se okupimo na Svetoj liturgiji, da proslavimo velikoga Bokelja, Srbina, sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve, hrišćanina i mučenika. Sve je to objedinio u svojoj ličnosti sveti otac Mihailo, rođen 24. septembra 1899. u Port Saidu, kada su ljudi iz ovih krajeva išli trbuhom za kruhom. Roditelji njegovi su poželjeli da njihov sin odrasta u Boki i on dolazi ovde. Završava u Boki osnovnu školu, u Krtolima. Imao je velikog čoveka za strica- oca Sava Barbića, jednog izuzetnog sveštenika kod koga je otišao u Dubrovnik, pa u Zadaru gimnaziju završio, upisao Bogosloviju, da bi 1922. godine završio Bogosloviju u Sarajevu, gde je i naš Sveti Patrijarh Pavle takođe završio Bogosloviju.

Dakle, otac Mihailo Barbić, prvo je bio sveštenik u Morinju, izuzetno se pokazao tamo kao čovek mlad, pun duha, ali njegovo srce je želelo i gorelo da bude ovde sveštenik u Krtolima. Pisao je molbu i on je došao ovde da bude pastir svom duhovnom stadu. U međuvremenu je postao i vojni sveštenik. U Podgorici je služio. Dogurao je i do kapetana prve klase, u oficirskom činu i rat ga je i zatekao baš u tom oficirskom činu, 6. aprila ’41. Ta nesreća koja je pogodila i nas, a pre toga od septembra 1939. i celu Evropu i otac Mihailo, pogledajte koliko je to jedan instinkt, jedna duhovna vatra koja gori u jednom svešteniku, pastiru, šta je njemu prvo došlo. Da se vrati u svoje Krtole. Istina je da mu je porodica bila tamo, ali tamo je i njegova pastva, narod Božiji koji u tim strašnim vremenima treba pastira. Kreće na put peške, kroz razna iskušenja dolazi do Krtola iscrpljen, iscepan, prašnjav, da ga ljudi nisu ni prepoznali kakav je došao u Krtole.

Tu nastavlja svoj pastirski rad kao što je i pre toga nastavljao i pre rata, osnivajući i dobrotvorna društva i kola srpskih sestara…Dolazi u Krtole i biva tu sve vreme, služi Bogu i narodu. Služi u Crkvi Svete Gospođe i ostalim crkvama u parohiji i brine se o narodu, a to su bila smutna, luda vremena. U tim vremenima je otac Mihailo radio, molio se Bogu, smirivao, hladio usijane mlade glave, zadojene tom nekom novom ideologijom, imao je veliki autoritet. Bio je čovek veoma obrazovan, veoma elokventan besednik, pojac narodni, govorio je dva jezika u to vreme-italijanski i nemački, a služio se i engleskim i slušali su ga ljudi, poštovali-« besjedio je otac Marko Obradović.

Potom je sveštenik Marko govorio o dolasku Nijemaca u Krtole ’43. godine i navodnoj krivici oca Mihaila koja se zapravo sastojala u tome što je govorio njemački jezik i u korist svog naroda bio u kontaktu sa njemačkom silom.

«Navodno, jedna devojčica koja je išla za ocem Mihailom je navodno čula kako otac Mihailo pravi spiskove da se ljudi streljaju. Kakav apsurd! Kakvo seme satanskih laži! Pastir duhovni koji ispoveda, koji krštava, koji pričešćuje taj narod, duhovni mu je otac. Bilo kako bilo, optužen je za to, iako su svi ti koji su nažalost nastradali mladi ljudi su njegovi rođaci, kumovi, prijatelji, narod. Dolazi to navodno oslobođenje, neka Dalmatinska brigada i nisu oca Mihaila dirali, jer nije bilo nikakvog razloga za to. Dolaze oslobodioci iz Kotora, Herceg Novog, Tivta, domaći ljudi tu ga optužuju, vezuju, maltretiraju i vode ga sa sobom u Kotor. Vezuju mu ruke, paradiraju ga kroz Krtole, onako deluje kao Hrista kad su vodili. Okreću ljudi glave od njega, neki ga potajno psuju, zameraju , neki ga i podržavaju, a svi znaju da on nije ništa kriv. Odvode ga u Kotorski kazamat, jedan od mnogih kazamata od ’45. pa na ovamo. Na najstrašnije muke ga stavljaju ,a i to je ono što znamo i čitamo u Novom zavetu, kada su Hrista izveli pred Pilata, pa mu je prišao onaj vojnik i udario mu šamar, a njemu kaže Hristos, «Ako sam kriv, dokaži, ako nisam kriv zašto me udaraš.» To je bila cela poenta zatvaranja i mučenja oca Mihaila- da on prizna da je to uradio. Oni zanaju da nije, ali da on prizna da bi oni sebe opravdali da je on narodni zločinac, da je protiv te nove vlasti koja stvara novoga čoveka za novi svet, a on je star, opijen religijom, a to je zaostalo, nešto iz prošlosti. I on ne priznaje krivicu, jer nema šta da prizna-mučen, tučen, ponižavan i na kraju ubijen u svojoj ćeliji u Kotoru. Otac Mihailo nije odstupio, otac Mihailo nije se odrekao ni svoje vere, ni Hrista ni svoje svešteničke službe, sačuvao je svoju svešteničku odeždu i svoju mantiju neuprljanu niti izdajom niti bilo kojom drugom krivicom za šta su ga optuživali. Bio je bačen u septičku jamu, da bi to poniženje bilo još više.»

Paroh krtoljski Marko Obradović, na kraju je istakao da iz stradanja sveštenomučenika Mihaila mi treba da izvučemo pouku o opraštanju i izmirenju, sjećajući se pouke blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija koji je govorio nad velikim žrtvama i nad velikim stradanjima treba jedni drugima da zatražimo i damo oproštaj.

«Neka žrtva sveštenomučenika Mihaila bude za nas opraštajuća, neka sveštenomučenik Mihailo moli Gospoda za nas, za celu našu Mitropoliju»- zaključio je sveštenik Marko Obradović.

Priredila: Lana Ostojić

Fotografije: Željko Drašković

https://www.flickr.com/photos/195504480@N04/albums/72177720331621297/