14.12.2019.

Византијско појање, музички облик јединствен за православне цркве, настао је почетком хришћанства и опстао до данашњих дана због чега је завредео да данас буде уписан на листу нематеријалне баштине УНЕСКО.
Традиционално у музици Балкана и источног Медитерана, где се некада налазило Византијско царство, византијско појање се изводи а капела и монофоно, као пратња литургијским текстовима.
Песма хришћана из Источног римског царства је кодификована у осам тоналитета.
То је музика без хармоничне модулације, фиксног модалитета, за разлику од тренутног тоналног система западне музике који се заснива углавном на два тоналитета, дуру и молу.
Како је навео УНЕСКО, различити ритмови се употребљавају да би се нагласили слогови неких речи у Литургији.
Византијско појање се развило након трећег века нове ере у Византији, а врхунац је доживело између 13. и 15. века.
Захваљујући усменом преношењу и употреби у православним црквама, та музика је преживела пад Византије под турску власт, и чак извршила утицај на источњачку народну музику.
„Византијско појање и народна музика у региону су повратно утицале једна на другу, било да се ради о балканској, јеврејској, арапској, јерменској или сиријској музици“, рекао је Константинос Сијакос, директор школе византијске и традиционалне музике у Каламати.
Неки експерти сматрају да се у византијском појању могу наћи елементи музике античке Грчке.
Извор: Стање ствари
(МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО – ПРИМОРСКА)