„Кад год размишљамо о чудима које учини Господ, као приликом исцјељења ове жене (Лук. 13, 10 – 17), сјетимо се да је Христос Бог, да је свемогућ, да може да учини све што хоће, што ми не можемо и да све што ради, чини ради нашега спасења“, поручио је данас на Светој литургији у Цркви Св. Николе архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-стварофор Немања Кривокапић, тумачећи данашњи јеванђелски одјељак о Господу Који је у суботу излијечио згрчену жену. Ту се нашао и старјешина синагоге да приговори зашто јој помаже у нерадни дан, док Господ прозире његово лицемјерје.

„Међутим, у овом опису акценат је на нечем другом, односно на томе како су реаговали они који су видјели то што се догодило. Неки су пресрећни, прије свега та жена и народ који је видио чудо, али нису сви. Старјешина синагоге исто је видио што и остали, али и поред тога што је видио чудо, нешто што се не дешава сваки дан, њему је интересантније што је Он то урадио у соботу, прекршио закон, а не што је учинио чудо на корист неког од присутних људи. Христос му одговара са „лицемјеру“. Схвата врло добро да то није незнање него лицемјерство. Лицемјери су они људи који се претварају да поштују нека морална начела, правила, али их суштински не поштују него само привидно, односно само тако да људи виде. И то је оно што прекоријева Христос“, казао је о. Немања, подсјетивши да су фарисеји били познати по претварању да поштују закон, али им је  важније било да се испоштује форма, па Христос директно и каже да је лицемјер онај који не препознаје суштину.

То што ми у Јеванђељу слушамо како Христос прекоријева неког старјешину, опомена је свима нама, додаје о. Немања, истичући да се опомињањем фарисеја, опомињу сви који форму стављају изнад суштине.

„Слушајући прекор старјешине синагоге наводи нас на размишљање да се и ми пресаберемо. Свима нама је то поука јер сви смо ми понекад лицемјери онда када стављамо форму изнад суштине. Ево сада је у току пост, диван период који нам је Црква уредила да се фокусирамо на себе, на своје спасење, душу, на оно што је корисно да будемо на колосјеку који води на прави пут. То је диван период од користи за наше спасење, али и клизав терен јер често знамо да паднемо у искушење о којем говори данашње јеванђеље и ако и у посту стављамо форму изнад суштине“, казао је о. Немања.

Нагласио је да је у посту најважнији наш однос према Богу, према ближњима, а тиме и према самима себи.

„Суштина поста је да себе наоружамо добрим дјелима, милосрђем, праштањем… Јер, што је суштина поста? Пост је уствари вјежбање наше слободне воље“, казао је о. Немања, указавши да је први пост уствари онај који видимо у Светом писму, још у Рају, када је Бог створио Адама и Еву, давши им и оно што смију и што не смију да једу.

Црква је одредила шта, због вишег циља, не треба радити, а ми постом вјежбамо нашу слободну вољу, као што је и Адаму било дато на вољу да дохвати плод са дрвета.

„Тако и ми кад постимо, својевољно се одричемо једне врсте хране ради вишега циља, односно највишег могућег, а то је причешће, примање крви и тијела Христове. Ми се одричемо свјесно нечега јер имамо већи циљ. То је суштина поста“, казао је о. Немања.

Потребно је прије свга да се током поста јачамо у нашим врлинама које нас воде ка Царству Божијем.

„Све врлине су корисне и добре, али је љубав прва и основа је за све друге. Праштање, разумијевање једних према другима и изнад свега дјела милосрђа… Џабе нам пасуљ на води ако ономе поред себе не помогнемо, а можемо. Нека би Господ Бог дао да, слушајући ове јеванђељске ријечи, сами себе присјетимо гдје смо, на којем  смо путу и да се исправимо на онај који води у спасење, амин“, поручио је између осталог о. Немања.

( Лук. 13, 10 – 17 .) - 

10. А учаше у једној синагоги суботом.

11. И гле, бјеше ондје жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити.

12. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје.

13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога.

14. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лијечите, а не у дан суботни.

15. А Господ му одговори и рече: Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји?

16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни?

17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их он чињаше.