Tумачећи данашње Јеванђеље на Светој литургији у Цркви Св. Николе у Старом граду, архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић  је подсјетио да је Господ Исус Христос, док је био овдје на земљи, проповиједао спасоносну науку за наше спасење и задобијање Царства Божијег, врло често говорио и кроз приче. Небеске тајне откривају нам се, казао је, онолико колико нам је потребно за спасење.

“Догађај из данашњег Јеванђеља је Христос испричао као поучну причу. Врло често се дешавало да Господ Исус Христос кроз сликовите и једноставне приче говори узвишене истине. То је због тога што је наша вјера, вјера откривења. Оно што ми знамо о Богу нисмо спознали својим могућностима и својим разумом, иако су многи људи покушавали да докуче те основне истине - зашто смо ми овдје на земљи, што је смисао нашег живота, шта треба да чинимо… Зато смо ми хришћани у великој предности јер нам је Бог открио своје учење и открио знање, истину, шта треба да чинимо и шта је смисао нашег живота“, казао је о. Немања.

Како појашњава, неке ствари, које нам је Бог открио, можемо једноставно лако да схватимо, док су неке истине, не неразумне, него надразумне.

„Не можемо да их схватимо тачно, јер и није наше да знамо све што Бог зна. Оно што је нама Бог открио у оној је мјери колико нам је потребно. Како изгледа Царство небеско ми не можемо тачно да знамо, али да постоји Царство Божије, то је чињеница, јер Господ Исус Христос га на више примјера помиње и говори о томе како се стиче. Дакле, оно што ми треба да знамо јесте да постоји Царство Божије, да је нама намјењено, али да треба да га стекнемо. У овом Светом Јеванђељу и кроз ову сликовиту причу Господ нас не учи шта је Царство Божије, него како се долази до Царства Божијега. А долази се кроз врлине, кроз наше понашање према нашим ближњима, кроз пројављивање љубави и самилости и милосрђа према другим људима, а прије свега, кроз праштање“, рекао је о. Немања.

Врлина на коју се ставља акценат у овом Јеванђељу, казао је даље, јесте праштање.

„Кроз опис овога догађаја човјек, коме је његов господар опростио велики дуг, није сматрао за потребно да и он треба да опрости своме пријатељу много мањи дуг. И онда га господар подсјећа на то што је он њему чинио и пита га: “није ли требало и ти тако да учиниш? Зар је овај човјек тако неразуман? Јел могуће да такав неко постоји?“. Јесте, постоји. Сви смо ми такви. Ово је нама упућено, ово Јеванђеље, да нас подсјети свакога појединачно од нас да исто то свакодневно радимо.

Сви ми имамо неке нерашчићене рачуне са другим људима, не само у финансијском смислу, него једноставно кад год нешто нажао учинимо некоме, дужни смо. И нама су сигурно дужни, али ми волимо да истјерујемо правду. То нам је некако најмилије да ми нешто истјерамо, да случајно ми не будемо оштећени“, казао је о. Немања.

Зато, како истиче, данашње Јеванђеље нас подсјећа да, када би Бог гледао према нама и нашим гријесима и истјеривао правду, ми не би добро прошли.

„Важније је зато да ми гледамо како се односимо према другима, јер цијелога живота ми нешто од Бога тражимо. Опрости ми ово, опрости ми оно... Хвала Богу да се молимо и да тражимо опроштаје. Од кога ћемо ако не од Бога? Али, ако ми тражимо од Бога опроштај, зар не би било логично и да ми размишљамо на тај начин према нашим ближњима. То је та врлина праштања на коју нас подсјећа ово Јеванђеље. Увијек треба да размишљамо о врлинама, али посебно је важно размишљати о врлинама сада током  поста. Пост је вријеме када нас Црка позива да интензивније размишљамо о нама, о нашим поступцима, о врлинама које треба да стекнемо. У ово вријеме поста посебно треба да размишљамо о праштању. Посебно у овом Богородичном посту, јер је Богородица Она која се увијек стално моли за нас и посредује код Бога за нас, да нам опрости гријехе. Поштујући овај пост ми се на неки начин одужујемо Пресветој Богородици Која се стално моли за нас. У житију једног светитеља, једног великог подвижника помиње се један догађај како је тај подвижник, који је био изузетно побожан и стално су га демони нападали, искушавали га на разне начине, чак и физички га нападали, али је он успијевао молитвом и снагом своје вјере да се одупре. Једном, тај демон који га је нападао, уморан више од нападања, сједи и разговара са њим. Каже “добар си, добро се држиш, само немој да мислиш да си нас ти то својим моћима и својим снагама побиједио, јер ми смо много јачи од вас. Него, Она тамо (а мисли на Богородицу и неће да Јој изговори ни име колико Је мрзи), Она се моли за вас. Ми вас оборимо на све могуће начине и на завист и на пакост и на оговарање… Побиједимо вас, али онда дође Она горе и моли свога Сина да вам опрости. Лако што се Она моли него што је Он послуша и опрости вам. Гдје је ту правда?”. Е па нема правде, него милост Божија. Милост Божија је оно у што се ми поуздамо. Не у правду јер би се тада мало ко од нас спасио. Него, поуздамо се у милост Божију коју стално тражимо од Њега. Па, ако тражимо милост, онда је ред да и ми покажемо ту милост према нашим ближњима кроз наша добра дјела и прије свега кроз праштање.

Нека би Гопод Бог дао, молитвама Пресвете Богородице, да се у нама ојачају врлине и да тако заслужимо Царство Божије о коме говори ово Свето Јеванђеје, амин”, поручио је о. Немања.